Monthly Archives: October 2014

Život

Konta san pisat neku metafiziku… Al me pjesma koju slušan baca u više fizičke predjele.

Šta je život?

Možda okus kave dok pišeš post… Jutro kad se ustaneš i vidiš mačke vani kako se igraju. Dan kad se s njima valjaš po prikući i mazaš ih. Dobar film, dobre novine, dobri ljudi na koje s vrimena na vrime naletiš, o kojima s vrimena na vrime nešto čitaš i koji te podsjete da smo nešto više, da smo nešto moćno, da smo nešto vridno i da život vridi živit. Zbog tebe i zbog njih.

Život su svakako i putovanja i nepregledni zeleni predjeli, voda popijena direktno sa planinskog izvora, hodanje u špiljama, planinarenje, divljenje Bogu neba sa izbačenih kamenitih uzvisina, disanje u prosunčanoj popodnevnoj šumi i traženje putova do nekih malih livadica na kojin ćeš se zavalit i kupat u suncu i pjevu tica.

Život su i burni izlasci i nabrijani partiji, plesanje, znoj i vrući pogledi, glad i traženje utaživanja u alkoholu, ljudima, užitku, ritmu. Ali isto tako i čaj uz cigaru navečer, jutarnja kava nakon burne noći, pričanje s cimeron i smijanje ničemu, pa sunčanje po gradskim terasama i uživanje u nogama, licima, odjeći i lutalicama koje prolaze okolo.

Život su i oni trenuci kad ti se ona svidi, kad uživaš u priči s njon, kad analiziraš jeste li jedno za drugo i brineš se, kad je želiš opet vidit. A da ne govorimo o trenucima kad se napokon ljubite, kad otputujete skupa, kad ste kraljevi u vašem svitu i Apsoluti vaših svemira, jahači na sudaru dvaju svemira koji uživaju u valovima i turbolenciji.

I trenuci kad joj skidaš gaćice i polagano prislanjaš usne na nabore u njenom međunožju, dok je držiš za ruku i stišćeš, pa je zažvališ, pa podivljate skupa i nabadate se jedno na drugo sa strasti kojoj je jedino ravna smrt i rat. Ali ova strast je smrt i rat usmjerena u svoju pozitivnu stranu. Dodiri nakon toga, prelasci prston po njenin leđima, užitak dok ti ga puši, ljubav dok se gledate i ležite nakon, prsti kojin prolaziš kroz njenu kosu, i tišina koja ispunjava prostore dok hodaš, navijaš pjesmu i oblačiš se poslje.

Život je i onaj mir s kojin bivaš s pravin prijateljen, curon, momkon, strancon ili članon obitelji. Onaj mir u meditaciji, onaj mir i znatiželja u čitanju knjige, ona dubina traženja i želje u gledanju zvizdanog neba. Ona ljubav u vitru koji te dira i suosjećanju sa braćon ljudima, u strasti koja želi da svit bude bolji, i ljutnji kad vidiš nepravdu.

U pisanju, umjetnosti, izražavanju sebe, u očima koje traže komunikaciju, dušama koje žele kontakt.

Posted in Uncategorized.

Zablude i načini

Ljudi generalno žive u zabludan. Žive u lažima, u iluzijan, u slikan nacrtanin vodenin bojican koje svako malo moraju ponovo bojit da bi izgledale stvarne. I ljudi vole te zablude. A istina je jednostavna. I bolna.
Jednostavno, ne postoji ništa izvan tebe što te more učinit nesritnin, problem je u tebi. Ako si prikinila s momkon i sad patiš i pišeš blog, misliš da nikad više nećeš bit sritna, problem je u tebi. Problem je u tebi što si nesređena, nesamostalna i toliko luda da pomisliš da je on tvoja srića. Da on, jedna druga osoba, jedan slobodan zaseban čovik, uopće more bit srića. Srića je stanje uma, tvog uma. Niko i ništa ti je ne mere dat, ako je ti nisi u stanju ostvarit. To što si ti mislila da je srića, te emocije koje je on u tebi proizvodija, ako je to propalo, to i nije bila srića. Srića ne propada, srića nije ushićenje da propadne. Ona je puno mirnija i manje spektakularna voda. Ona je jezero, a ne vrh nabujalog vala u rijeci. Val koji se digne, mora se spustit, to su zakoni prirode. A jezerska voda je mirna i tiha, i savršeno spokojna. To svakako ne znači da ni jezerska voda ne mere podivljat, ali ona kad divlja, ona sama stvara te svoje valove i svjesna ih je. Kada oni padnu, to nije bol, jer ona te valove diže i spušta, po svojoj želji, po svojin raspoloženjin.

Ne postoje u životu prečice i lakši putevi, to jest postoje, ali oni nisu to što svi mi na prvu želimo: olakšanje. Lakši putevi su oni koji nas vode direktno u našu bol, a ne u neke zaobilazne šume u kojima doživimo prividno ushićenje i bijeg, da bi se potpuno sludili kad se taj put opet zavijuga direktno tamo odakle mi želimo bižat. Nema tog bijega od sebe, ono šta je u tebi u tebi je, nema načina da izađe vani. I ti si taj koji to mora proć i proživit, ti si taj koji mora nać svoj put, ti si taj koji mora stvorit svoju sriću, ništa drugo to neće uradit za te. I ljudi koji bi želili sve uradit za te, ne mogu uradit ništa. Jednostavno, niko ne mere za te poduzet ni jedan korak. Ljudi ti, i to je izuzetno korisno, mogu pomoć da svatiš svoje greške. Da svatiš di griješiš, da ti ukažu šta krivo radiš, i da ti pomognu otkrit načine da to popraviš. Ali ti to moraš popravit, i ti to moraš uradit. Niko nikakav rad za te ne mere poduzet. Odkud ikome uopće tako luda ideja da nek drugi more nešto za te uradit i da neko drugi more nešto za te riješit? Pa kako će? Naravno, ljudi su podrška, ljudi su olakšanje, užitak, ljubav i sve to, s ljudima izlaze te naše divne strane i emocije, to je sve potrebno, ali rad moraš radit ti sam. Jedno tako more, i to je super, jer upravo je u tom radu poanta, da sam prođeš sve ono strašno što ti se dešavalo, i da svatiš da su to samo strašila u polju, i da ti ne mogu ništa. Da je berba tu, i da je berba tvoja. I da je slatka, i da uživaš. Ljudi ti mogu pričat divne priče, ali dok ti sam ne dođeš do tog strašnog čove i opipaš ga, svativši da je strašilo, neće se desit ništa. Nećeš uradit ništa.

Posted in Uncategorized.

Muužika

Posted in Uncategorized.

Nacionalisti

Ovi protekli izbori su živa žalost, rezultati žalostan pečat na trenutno stanje ljudi u državi. Ko god u BiH glasa za desne stranke, za nacionaliste ne zaslužuje uopće da mu bude bolje. Čak, zaslužuje i da živi u goroj državi nego što je to BiH, a kako stvari stoje, ovi koje su oni izabrali će i napravit od nje još goru državu. Jedini ko se ima pravo žalit su normalni ljudi, koji su glasali za Demokratsku Frontu, Našu Stranku i možda još par stranaka, oni su jedini koji imaju pravo reć da in je loše. Iako, nismo se ni mi džaba rodili u ovoj državi, tako da i mi trpimo šta trpimo s razlogon. A na kraju krajeva, svak je kovač svoje sriće i niko nikome ne smeta da se seli i traži posa u nekoj boljoj državi, nekoj državi di su ljudi u boljen stanju uma nego kod nas. Na svu sriću, takih mista ipak ima.

Posted in Uncategorized.

Ne mogu

Ne mogu obične ljude. Ljude što iđu linijon manjeg otpora, ljudi koji imaju te tipične karakteristike, koji rade tipične gluposti, koji imaju te tipične mane koje me odma na prvu, na sami trag te običnosti, te beznadne provalije prosječnosti, malograđanštine i dosade samo okrenen glavu jednon zauvik. Ne mogu ljude koje vidin na blogu, kad vidin da napišu komentar tipa: “Meni nije jasno kako musliman muslimanu ovo more radit…” Mozgu, zapitaj se kako to more radit čovik čoviku. Ne mogu ljude koji su ko lafo pametni, kontaju oni nešto a dosadni ko proljev. Ne mogu ljude koji su nemaštoviti, koje ne traže ono nešto u životu, koji ne vide naslikane snove di je nekima samo prazan prostor. Ne mogu oni koji nisu dovoljno kreativni da nečime ispune taj prostor, da nešto daju praznini, da i sami osjećaju prazninu, da osjećaju život i da ga žive i gaze, vole i pate svojim bojama.

Posted in Uncategorized.

Ljudi, Vrime i uživanje u životu

Hedonizam. Poprilično obojen pojam kad skontaš, neko će reć za se da je hedonista, neko će reć da je hedonizam površan, nekome će možda bit grij/grijeh. A sad, ja mislin da dosta ljudi ima hedonizma u nekoj mjeri a da o tome i ne razmišlja. Uživanje u kavi, kad je napraviš i kad je baš on s gušton popiješ, pa zar nije i to neki hedonizam? Iako, kava svakako izaziva manje kontroverzi od alkohola ili droga, ali koliko ja znan, bitan je taj faktor uživanja. Čak, po mojoj procjeni, hedonizam bi bija i uživanje u nekon punin lipon danu kad ti je baš super i ono guštaš, il ćeifiš. Što volin ove izraze. Iako doduše tu postoji neka emotivna nota koja boji hedonizam, npr uživanje u zalasku sunca sa neke planine sa sanjivin filozofskin mislima ne bi baš bija hedonizam u običajenon svaćanju, nego neko duhovno, apstraktno iskustvo, dok bi izležavanje na suncu na moru i uživanje u svin podražajin koje dobivaš svakako bija hedonizam. Hedonizam je u principu, pa neko bi moga reć sebičan, on nije uživanje zbog nekih viših ciljeva ili u ispunjavanju tih viših ciljeva nego prosto uživanju u tome da ti je dobro, da ti nešto čini užitak i pružićeš si tog užitka dok god te volja. Mislin da je za zdrav život potrebna doza hedonističkg stava, jer, kakve ti koristi ako brineš brige ciloga svita, a sam ne znaš sebi učinit neki ćeif? Ne triba se brinit o svitu, ako ga već želiš minjat, radi šta moreš, ali uzmi u obzir, svitu će i bez nas bit dobro. Zato, svakako, korisno je brinit o svitu, mislit se o smislu života, o dobrobiti ljudi, životu poslje smrti, sve su to teme koje su i meni lično jako bitne i na neki način čine neke stupove u mom karakteru, ali ništa to ne bi imalo smisla da ne znan naprosto uživat u životu. Uživat u okusu kave kad mi je predobar, uživat u flertovima na svirkama i seksualnom, napaljivačkom plesanju sa curama koje trefe tu, uživat u smijanju i provaljivanju na derneku, i naravno, uživat u dubokin razgovorima i otkrivanju novih istina, uživat u intimnosti i lipoti prijateljstva i druženja, uživat finoći i eleganciji bilo čega što postoji. U principu, te dvi vrste užitaka su ko dvi strane iste medalje, nadopunjuju se, i ako mene pitaš obe su potrebne. Samo ih mi nazivamo različitin imenima, pa je jedno možda duhovnost, a jedno hedonizam, a u biti ista je to stvar, ili ti ga isto sranje. 🙂 Sve je to život i sve to čini jednu cjelinu, ako oduzmeš bilo šta od toga, jedna puzla fali.

Inače, post san počeja pisat sa ciljen da pokažen kako nikad ne znaš šta čuči u tebi, da nikad ne znaš šta točno moreš bit. Ja npr bi prije bija uvik nervozan kad bi plesa a sad baš uživan u plesu, bija san stidljiv s curama a sad uživan u flertovanju i inače, smatra san da je uživanju u tome da se dobro središ i dobro izgledaš površno, a npr ove godine san sam baš uživa u tome. Vrime nan pokaže da se u puno toga varamo, i moramo bit zahvalni na tome, jer inače bi svi imali krive slike o sebi i svitu. O svitu a i o sebi, iman osjećaj, najbitnije lekcije se uče bolno. Al kako god, poanta je bila da bi npr, prije za neku, recimo eskort curu iz topa ispalija da je površna i da je to nizak i nezadovoljavajući način života. Ali ipak, ima ljudi koji imaju dovoljno novca za život i bez toga da budu eskort nekome, ali ipak to žele radit, i nemaju problema s tin. Na osnovu čega ja mogu reć da je to površno? Samo na osnovu toga da to ponašanje nije dija mog svita i ne spada u moje želje, što je u principu, ništa drugo nego zadrtost. Ili ko san ja da komentiran zašto se neke cure napucaju i oblače štikle, i slično? Naravno, mene će uvik zanimat cure kojima to nije napeto, koje to ne vole ili barem in to ništa posebno ne znači, ali ako nekme to pričinjava užitak, to je njena stvar. Ali ipak, triba razlikovat dimenzije ličnog izbora i posmatranje stvari kakve jesu. Ja npr, neman dobro mišljenje o religiji, pogotovo o religiji kao instituciji, al npr nikakav mi problem nije da je neko religiozan. To je uvjerenje te osobe, otkud ja znan kroz kakva iskustva je ta osoba oblikovala tu istinu, i šta joj ta istina u njenon svitu znači? Nije mene da se pitan za druge ljude, al naravno, to ne znači da moreš sve ljude volit niti da ne tribaš ništa osuđivat. Naravno da nečiju aroganciju, kretenizam, ispade nasilja i slično triba osudit, ali ipak triba toj osobi dat šansu da se promine, i svatit da je ta osoba razvila te stvari možda kao obranu od nekih svojih trauma, il ko zna čega. Ne triba je odma uzimat za lošu osobu.

Posted in Uncategorized.

Politika i Nacionalni identitet

Nešto san danas razmišlja o politici. Valjda ovi izbori malo udare u glavu čoviku. 😀 Btw, jel vi vidite kakve ovi kandidati izraze lica imaju na ovin plakatin? Haha, ovo očito neka furka da dobiju glčasove iz sažaljenja il nešto. Il misle da smo toliko poludili da će nan se to svidit? Ja, nego, razmišlja ja malo o politici. Razmišlja san, u biti o tome kako nisan siguran koliko stojin na tvrdoj, radikalnijoj ljevici još uvik. Evo recimo, grčka SIRIZA, ako ste čuli možda. Iako doduše, mislin da stojin i dalje na takoj ljevici, nego bi očito bija spreman radit kompromise sa manjon ljevicon kad je naša država u pitanju. Ono šta mi je ipak bitno, i čija je važnost naresla su dvi stvari. Prvo, svatija san da stranka, da bi vodila državu, ipak mora imat dovoljan broj članova i dovoljan broj stručnjaka. Korumpirana velika stranka je za državu bolja nego šačica poštenih entuzijasta, jednostavno, državon neko triba upravljat. Bolje ti je da te vozi đubre koje ima vozački, nego neki dobrodušan čovik koji ne zna vozit.
Druga stvar, triba pripoznat stranku koja ima potencijala za ono šta želiš. Npr, Naša stranka mi se sviđa, iako nisu ni blizu dovoljno livo za moj ukus, al eto, neka su liberalna stranka, nije loše. Ali, koliko vidin, oni mogu proć samo lokalno. Lokalno u Sarajevu, što za sad vidin. Demokratska fronta željke komšića, ipak ima više šanse da uradi nešto više, nešto na nivou države. I tako razmislin, ja san trenutno u Hercegovini, i umisto da mi je muka više od ovih hrvata oko mene, od svega što prvo slovo u riječi ima veliko H, možda da se učlanin u Demokratsku frontu i proban ih ppularizirat u Hercegovini. To bi svakako bilo plemenito. Ali, nekako, već mi se čini da to baš ne bi išlo, iako bi svakako bija ponosan kad bi se kakav takav pomak uradija. Ne znan, nekako u kurcu smo mi do boga isusa, i nigdi mi od ovog retardiranopg nacionalizma maknit nećemo. Ja stvarno ne virujen da ću ja dočekat dan da naša država bude normalna, da ljudi budu normalni.

Ono šta je s nami problem, nije samo stvar nas, nego stvar civilizacije općenito. Nisu ljudi još dovoljno zreli da privaziđu svoj nacionalni identitet, da ga vide ko ono što on stvarno jest. A ono što on stvarno jest je u biti, svojevrstan mit, ideja. I to more zvučat ko glupst nekom od vas, al fakat, nacionalni identitet je nešto što me možda ponajviše zanima u politici, a politiku studiran :), i pogotovo na primjeru bih se vidi koliko je to u biti jedan konstrukt, jednostavno ideja. Ajde, recimo, Hrvati i Mađari, dvi etničke grupe, različiti jezici i sve, moreš nać neku razliku. Iako su naravno i Hrvati i Mađari jednako ljudi i individualci u Hrvatskoj i Mađarskoj mogu imat više zajedničkih stvari jedno s drugin, nego sa ostatkon Hrvata ili Mađara. Ali to na stranu, sama nacija, državna granica i to sve, ima neke logike. Al BiH, pa tu se ne zna ko je koga više jeba u mozak. U principu, bilo je svakakvih ideja, recimo, postojala je ideja svebošnjaštva, koja je nastala još u turskoj, ali je snažno promovirana tek u austro-ugarskoj. Tu ideju su ispočetka zastupali, ironično, franjevci. Tvrdili su da smo u BiH mi svi Bošnjaci, samo imamo tri vire. Sada, tu ideju najviše zagovaraju Bošnjaci, a Hrvati, uključujuć te iste franjevce, najčešće nemaju ni pojma da je ta ideja ikad i postojala. Srbi su, sa svoje strane prvi nacionalizirani u BiH, naravno, nacionalizirani su izvana, iz Srbije. Iako je bilo nekih tendencija ka integralizmu i kod Srba, nisu bili toliko izraženi kao kod Hrvata, prije nacionalizacije. Kasnije su u biti, vjerske zajednice odradile svoje, katoličke su pridobile Hrvate u BiH za hrvatski identitet, pravoslavne za srpski, i svebošnjački identitet je osta jedino – Bošnjacima. 🙂 Koje su se ipak, uspješno odbranili od asimilacija među hrvate i srbe, asimilacije koju su in ti isti Hrvati i Srbi uglavnon namećali. U BiH su u biti formirana značajna razgraničenja između Hrvatskog, Srpskog i Bošnjčkog nacionalnog identiteta, ali to ipak ne znači da su te granice i istinite.

Evo recimo, ja bi iz Zapadne Hercegovine triba bit Hrvat. Ali kad prokontaš, kad bi uzeli lingvistički, jezik kojin pričan je sličniji nekon Srbinu iz Nevesinju i Bošnjaku iz Jablanice, nego Hrvatu iz istre ili zagorja. To je točno bez ikakve rasprave. Isti taj Srbin iz Nevesinja će mene razumit bez ikakvih problema, a nekog iz Južne Srbije i okolice Niša možda uopće i neće. Također, neki Bošnjak iz Ljubuškog priča isto ko ja, a ne ko neki Sarajlija, a da ne govorimo Sandžaklija. Kad bi gledali genetski, sasvin san siguran da bi ja i taj Nevesinjac i taj Jablaničanin imali međusobno srodniju genetsku strukturu nego, recimo, ja i istranin i zagorac, taj Jablaničanin i neki Sandžaklija, ili Nevesinjac sa nekin iz Niša. Kad bi gledali i naše običaje, tu bi ipak bilo neke kulturološke razlike, jer su običaji uvelike uvjetovani vjeron, ali ipak, mislin da bi možda i po običajin nas troje bili međusobno sličniji nego s tin našin dalekin istonarodnjacima. Isto tako, zagorci su po svemu sličniji jednon slovencu nego mene. Neki iz krajnjeg juga Srbije makedoncu a neki iz Novog Pazaru, nekom drugom Srbinu ili crnogorcu.
Ali ipak, momak iz Novog Pazara je Bošnjak ko i moj drug iz Jablanice, ja san, eto, Hrvat ko i taj zagorac, a Nevesinjac je Srbin ko i neki Nišlija. I sad, di je tu logika? Logike ima, ali ta logika važi samo pod jednin uvjeton: da viruješ u nju. Kad viruješ u nju, onda funkcionira. Kad Nišlija i Nevesinjac viruju da su Srbi i kad izgrade na osnovu toga svoj identitet, kad, što je izuzetno bitno, imaju isti program školovanja, upiju iste nacionalne mitove (čitaj ideološki obojene morbidne laži) gledaju iste tv programe i izloženi su istoj propagandi koja ih plaši velikim ustašama iz Ljubuškog i Turcima iz Jablanice, kad Ja i taj zagorac isto to sve imamo i isto se plašimo četnika iz Nevesinja i Balije iz Jablanice, i opet to sve isto za tog Jablaničanina, onda san ja Hrvat, taj Nevesinjac je Srbin, a taj Jablaničanin je Bošnjak.

Ova bi se tematika dala sagledat i iz drugog ugla, i dalo bi se razložit naš nacionalni identitet, pisa san o tome jednon na staron blogu, i stvarno, kad analiziraš povjesne granice Bosne, Srbije i Hrvatske i kad gledaš kako je došlo do današnjih država, dođeš do istog zaključka. Jedan veliki bućkuriš, i jedno poigravanje povijesti sa našin životima. U principu, na našin nacionalnin identitetima, ratovima, granicama, vidiš da povijest stvarno ima smisla za humor. Jednon sad na staron blogu pisa o toj strani priče detaljno, sad to neću, uglavnon, my point is da je nacionalni identitet jedan politički, sociološki i ideološki kosntrukt. Kostrukt koji nastane po određenoj logici, koji nije poptuna glupost ali sam po sebi je ipak ništa drugo nego jedan konstrukt, ideja. Stvaran je ako viruješ u nj, onda je itekako stvaran. Ali ako ga prozreš onda vidiš kakav je, ako ga prozreš, onda ti više i ne triba i tada si slobodan od njega.

Posted in Uncategorized.
Skip to toolbar