Monthly Archives: December 2014

Moja dva prijatelja

Ne znan jel redosljed po kojen pišen ima veze sa bitnosti, ali eto, pisaću kako mi dođe.

Ante – Ko dica smo se seksali, al ono ozbiljno, ja san ima orgazam seksajuć se s njin. Bili smo pravi ljubavnici i prijatelji, i radili sve živo, iako, nikad on mene nije jeba iako san ja tija. Njemu se nije dalo. To je bilo nekad u nižoj osnovnoj, do 4 razreda, kasnije nismo više prošlo nas. To jest, prošlo je mene a drug Ante je uredno odradija pola muškaraca u našem selu, al bez zajebancije, više od pola likova naše generacije je kroz naše odrastanje bar jednon završilo s njin. Tako da, kad pomislite kako smo mi konzervativna sredina koja je čedna i nema tih zapadnjačkih “zala”, stitite se ovoga. Nismo mi konzervativna sredina, mi smo samo licemjerna sredina. Uglavnon, biseksualan je, jako seksualan, škorpion, zabavan je, volin ga. Ko dica smo često krali cviće po selu kod nas, imali svoj fol, liti, al ono, pravo hercegovačko lito, sunce peče, taman podne, i nas dvojica se zaputimo po selu i krademo vciće ljudima isprid kuća. To je bija gušt kakav samo more bit kad si dite, imali smo tonu energije, bilo nan je super jedno s drugin, i ništa osim nas tada nije postojalo. Ante je inače osoba koja ima životnu priču ko iz kakve sapunice, njegovi su dok je bija mali imali problema pa je jedno vrime živija sam s materon, kasnije su se pomirli pa su nastavili žiuvit skupa. I mater i ćaća mu imaju po jednu dite iz prošlih brakova. Ima dobar odnos s materon, toliko dobar da mu je priznala da mu ćaća u biti nije ćaća, nego da je ona imala ljubavnika koji je u biti njegov biološki ćaća. A taj ljubavnik se, gle, prije nekolik godina ubija. Mater mu je problematična i nesritna, iako je što je ja znan meni draga i ono, dobra je. Ante je kul, smišan, partijaner, zabavan, opušten, potpuno liberalan i tolerantan, zna ubost s crnin humoron samo tako, ima scena kad se zbuni i napravi neku nakaradnu situaciju za crknit od smija. Dobra osoba za društvo, i ovako, kad ga upoznaš simpatičan je, ne mereš ga ne volit.

Dalibor – Dalibor je malo manje spektakularna priča, fin momak, iz sela nan isto. Ko mali je bija punin diviji, poznat je po tome da je rekorder u broju razbijenih glava u nas u selu, ima je jedinstven talenat da kad god nekome baci kamen da ga zdimi u glavu i razbije mu je. Bija je pravi nered ko mali, kra igračke, razbija glave, pravija štetu. Osim toga, jedno je skroz ludo i smišno biće, i jedna dosta kontemplativna, zanimljiva i jako dobra osoba. Introvertiran je i relativno stidljiv, al kad se otvori smišan je samo tako. On misli za se da je dosadan, ne zna kako bi se ijednoj curi moga svidit zbog toga, to mi je nedavno reka. A u biti super je, nije nimalo dosadan, realno, da ga nema sad vamo, ja ne znan šta bi od sebe. Njegovi su prava radnička obitelj, rade poljoprivredu i on je radnik samo taki. Nikakav problem mu nije radit bilo šta, i voli radit, svaki novi posa koji more naučit mu predstavlja uživak i budi u njemu pravu izvornu znatiželju. U biti, on je primjer i dokaz kako se u nas more uspit ako oćeš i ako imaš karaktera. Voli se napišit, jednon je proba lsd, ja san tada bija s njin, radili smo na moru bili to lito, otišli s nekin čehinjan koje smo kontali jebat, na kraju one otišle po lsd i i on ga je proba s njima. To je bila preluda večer, crkavali smo od smija tu, i ostali na plaži do ujtru a u devet nas bilo na posa. Sutra je on prileža cili dan, zabušava na poslu, a ima je par smišnih situacija kad je čuja neke zvukove koji nisu bili tu, i generalno, samo je leža na ležaljci i bilo mu ekstra. Voli razmišljat o smislu života, voli Castanjedu i Uspenskog, jedno vrime su ga zanimali lucidni snovi pa je eksperimentisa s njima, osoba je koja živi život autentično i stvrno ga proživljava i pita se. Volin s njin preispitivat život i djelit nove zaključke koje izveden, nekad se znamo super zapričat oko toga. Inače, smišan je kako zna samo zalipit nešto, ono svi govore kako je nešto super a on nonšalantno zalipi kako je to njemu kritično. Zna bit zabavna ta krakteristika. On je vodenjak.

I eto, ja san treći. 🙂 Nekad u srednjoj školi smo se povezali baš nas trojica, i jedinstvena smo ekipa, iako smo bivali razdvojeni, kad se opet skupimo nekako se skonta da je to baš to, da je to ta atmosfera. Kad smo skupa smijemo se, zabavno nan je i apsolutno je sve među nama normalno, nema nikakva čuđenja da neko ne znan šta reka il uradija. Preludo, i predobro da smo se tako našli u istom selu.

Posted in Uncategorized.

Pitanje

„Uvijek sam mislio da zena ima one suptilne umne i dusevne osobine, koje su je cinile nadmocnijom u odnosu na muskarca. Ali, tankocutna zena koju obozavam je sada nestala, i ustupila mjesto zeni koja misli da je njen najveci cilj da sto vise lici na muskarca – u odijevanju, glasu i djelu.

Svijet je iskusio mnoge tragedije, ali, po meni, najveca tragedija je sadasnja ekonomska situacija, koja je zenu okrenula protiv muskarca, i one u mnogo slucajeva uspijevaju zauzeti njegovo mjesto u poslu i industriji. Rastuca tendencija zene da zasjeni muskarca je znak propadanja civilizacije.“

Nikola Tesla

I tako, ostaje vječno pitanje, kako neko u isto vrime more bit i genijalan i idiot?

Posted in Uncategorized.

Za one koji žele da me bolje upoznaju

Pornići… Izdrkaš da zaboraviš na prazninu, izađeš malo tuplji i prazniji. Ajd, bar si i tuplji. 😀 I nije smišno što je najgore, Kako se nosit sa svin ovin? Kako se nosit sa nesretnin ljudskin sudbinan, sa životon, sa ljudima? Kako to sve objasnit? Ne mislit? I to je dobro… da mogu. A ne mogu, jebiga, to je nešto što nikad ne mogu.

Kako stvari stoje ja neman pojma šta se sa mnon dešava. Naša san neki klip koji nešto govori možda baš o ovome što ja prolazin, evo staviću ga ispod:  https://www.youtube.com/watch?v=1SpcbF57A2w

Psihologinja to zove krizon identiteta i anksiozošću naravno. Psihijatar to ne zove ničin konkretno, iako mi stoji u nalazu F40 i nešto ja mislin. Nije strašno, mislin da je neki anksiozni poremećaj. On vidi jel triba pojačat il smanjit lijekove, vidin da je optimističan glede mene, vjerovatno konta da san samo malo osjetljiviji, da san u nezgodnoj situaciji i da će proć.

Moji kući, oni to zovu normalnon fazon u životu koja će proć, a šta, ako i moraš cili život pit jednu tabletu šta ima veze. Ima veze, odvratno je. Gadin se sam sebi ako ću bit toliko slab i jadan.

Dana, ne znan kako to Dana zove, sad mi je komentirala status na fb, al znan da mi je ona neki svojevrstan putokaz, nada, nada da ipak more bit bolje. Da ima nekog smisla. Reče da je ona još ko mala bila jako depresivna i razmišljala o samoubojstvu. Nakon toga se skroz sredila. I fakat, cura djeluje ko sritna, i djeluje da nije sjebana. Iako ni njoj naravno nije sve savršeno.

Ja iman velike ideale i velike ciljeve. Velike ambicije. Danas san razmišlja šta točno oću, i, kako stvari stoje, od života fakat želin ovo. Želin imat prijatelje, dobre prijatelje, i čini mi se da to već i iman. Želin imat curu koju ću volit. Ne znan kakva mi triba bit, al mi triba bit uzbudljiva i triba bit ssređena. Ne nužno odma, al kroz određeno vrime se mora sredit dovoljno i mora imat taj potencijal. Želin minjat predrasude i glupe stavove ljudi, nacionalizam, hmofobiju, nepravedan sistem. Ovo za sistem me u zadnje vrime me i ne mori da to nešto minjan, al i to želin, znan da želin. Da se to spomene. S tin nečin, s tin nečin hodan kroz život, i s tin nečin nešto u životu moran radit.

Iman visok cilj za sebe ko ličnost. Ne mogu podnit polovičnost, iman potrebu da se sredin, sredin probleme u svom životu, da se izgradin i postanen cjelovit, dosegnen jastvo ili sopstvennost o kojoj jung piše. Da privaziđen svoju sjebanost, da buden sritan. Zato ni ne mogu bit s nekin ko je sjeban, jer nema smisla. Ne mogu sređena i nesređena osoba bit skupa. Bar ne dugo, ako se ova druga ne sredi u međuvremenu, ova prva će neminovno morat napustit brod.

A mogu li dvi nesređene bit? Mogu, najčešće ssu ljudi i takvi. Ali ja se želin sredit. Mogu li bit s njon? Za sada mogu, ako želin naravno, ali moran virovat da se i ona more sredit. Misllin da bi mogla, vodi sličnu unutarnju borbu ko i ja, naravno s tin da je ona uspješnija, ali s tin ko da je i ona više u zabludi. Djeluje mi, djeluje mi da je formirala poprilično pesimistične stavove prema životu, stavove koji su odraz njene unutarnje nesriće. I ne znan koliko to more minjat, koliko je to prolazno i promjenjivo a koliko je to fakat ona. Je li ona osuđena na sjebanost? Jesan li ja? Ne mogu znat. Mogu slutit, more me bit strah… mogu i mirisat taj strah i mislit da mirišen istinu il slutnju… al n mogu znat. Bar ne još.

I tako, želin li je? Želin. Dovoljno? Ne znan. Jebeno me strah. Sjebana je, i ja san. Strah me i jednog i drugog. Nisan siguran šta oću ni šta mogu. Ne znan, sutra će možda bit pametnije, ili isto, doduše, isto ne mere bit. I to je neka utjeha, nikad ne mere bit isto. Ništa.

Od ambicija koje san spomenija, izniću listu. Bija san dobar stand up komičar. Ne znan oće li mi se to opet radit, ali nadan se da oće. I nadan se da ću radit stand up, kod nas i da ću nastupat po zapadnim zemljama. Nije nemoguće, idu ljudi. Nadan se da ću i ja. Želin bit pisac, isto, pisac koji će bit preveden i koliko toliko čitan i izvan balkana. Mislin da iman nešto što mogu reć široj masi ljudi, mislin da bi me ljudi, kad bi znali za me i naravno kad bi ja fakat bija pisac i komičar, imali zašto slušat i čitat. Da bi, kad bi se upoznali sa mnon, i želili. Sve i da neman, iman želju doprit van balkana, doprid dalje. I ta želja je stvarna, i ta želja je jeben uteg oko vrata. Ako nešto ne želiš, nećeš to ni ostvarit. Ali ako želiš a ne ostvariš, lako ćeš bit nesritan. A kad želiš nešto vako, pa realno, to nije lako ostvarit. Nije nemoguće, al nije lako.

Želin bit novinar, televizijski, a i pisat. Želin objavit i svoju zbirku poezije, ne bi bilo loše ni da od nje nešto bude. Želija bi i bit profesor na fakultetu. Najradije bi bija sve ovo što san naveja, al vjerovatno ne mogu sve stić, pa bi neka optimalna varijanta bila da buden profesor na faksu, radin stand up i pišen poeziju i romane, da nastupan po zapadu i da su mi knjige prevedenne i čitane i van balkana, te da se pojavljivan na tv-u. Ili da buden televizijski novinar, komičar, pisac i pjesnik, popularan vani naravno, i da san jako aktivan u društvu. Možda i politički.

E sad, neko će možda kontat da je nerealno. Hm, navešću samo neke stvari koje će pokazat, nadan se, da nisan toliko nerealan. Jedan profesor me je vidija samo na ispitu, jer nisan redovan student, i dojmija san ga se dovoljno da me zovnija da mu buden asistent. I kad mi je vidija ocjene, reka je da neće lako baš bit, al da će probat. Nismo se poslje čuli, ni vidili, al kontan ako se vratin na faks da mu upadnen u kabinet pa vidin ono, oćel bit šta. Neću sad da ispadnen narcis (što doduše i jesan, al mislin da trenutno pričan realne stvari) al pametan i zainteresiran student se ne sriće često. Na mom fakultetu, a neću reć koji je, definitivno ne. Impresioniran profesore rutinski, dobrin djelon jer se dobro verbalno izražavan i dobro pišen, ne samo jer san pametan, što također jesan. Al neki mogu bit i pametniji od mene, al ako nisu toliko dobri s riječima, e jebiga, ne mere te neko tako lako zapazit.

Ko me je vidija u emisiji na tv-u, koju van također neću pokazat 😛 je reka da iman talenta za televiziju. I iman, znan to i sam ne mora mi niko ni govorit. Iako svakako, kad ti to drugi kažu dobivaš potvrdu da je i tvoj dojam objektivan. Dobro pišen ko novinar, i to znan, dobija san uostalom 500 km nagradu za članak koji san samo za dan sastavija.

Da san bija dobar komičar, pa sad, u malo vrimena san počeja dobivat jako dobre reakcije, diga san se na jedan fin nivo, objektivno, bija san jedan od nas nekoliko u BiH za koje je starija raja (komičarska) smatrala da ćemo in uskoro bit ravnopravna konkurencija. I ravnopravne kolege naravno 🙂 Stand up je jako zanimljiv, jer su svi jednni drugima istovrmeno i konkurencija i kolege. Moj humor je bija dosta univerzalniji, npr, u sarajevu su uvik bili bolji neki drugi komičari, jer su imali lokalni humor. Al zato su ti drugi u zagrebu u beogradu bili šipak. Živciralo me to, al jebiga, ljudi većinon puše prosječne stvari. Moj humor je bija poprilično nevezan za lokalne teme, naravno, ne totalno, al bilo je puno toga što bi sasvim lako moglo nasmijat i nekog stranca. A neke je i nasmijalo, neke kojima san prepričava fore.

A pisanje, sad doduše, ne znan, ne znan uopće koliko san dobar pisac. Al vala ne pišen neku ratnu melodramu o srbima koji kolju hrvate i bošnjake, ili tako nešto. Pišen sf kakav bi realno i bolje proša vani nego kod nas. Umjetnost kojon se baviš je odraz tebe. Ja nisan tipični bosanac, ni hercegovac, spram tin, ni moj stand up i pisanje nije takvo. Ja san sklon mislit da je to bolje, i da iman šire horizonte od npr komičara čije su šale na račun našeg mentaliteta i slično. Jesan li ili nisan to je sad druga priča, objektivno, smišno je i jedno i drugo. Dobra fora je dobra fora, pitanje je ko šta voli. Ja volin ljude koji nisu tipični, jesu li stvarno njiovi horizonti širi ne znan, al znan da su oni meni draži.

I sad, tu dođe činjenica da san ja trenutno u kurcu. Kriziran, sve mi je besmisleno, ništa u meni ne budi motivaciju. Prije san želija minjat svit ono, to mi je bija pogon, a sad i sad želin to, ali je nekako drukčije. Sad je više ko refleks, kad te neko lupi po glavi pa mu vratiš u afektu. Taka stvar i jest sa antikapitalizmon, pro-gej aktivizmon, antinacionalizmon i feminizmon. Kapitalizam, homofobija, nacionalizam i patrijarhat te lupaju u glavu, lupaju te svakodnevno. Vraćanje udarca i stavljanje ih na njihovo misto je reakcija zdravog organizma. Ali sad ne želin neku nabrijanu borbu ono, ne… Nego prosto, prirodno. Radiš ko profesor, pričaš o tome. Ko komičar i novinar pričaš o tome. Ko pisac pišeš. Eto, to želin.

Ali ko što govorin, problem je u tome što san u kurcu, i što neman pojma šta me more vadit. Eto, svi govore tribalo bi proć, al kad će proć? Oću li ja uspit? Svi se boje neuspjeha, naravno, to je normalno. Al ideaj o tome da se ja ujutro ustanen ko trijespetogodišnjak i da nisan uspija, da mi vrime curi, da je prida mnon spoznaja da san promašija život i da moran uranjat u melankoličnu starost, kojoj će jedina utjeha bit da su i drugi promašili, i da čekan smrt da me oslobodi tereta je jeziva. Realno, ja bi na nekin tabletama mora bit. Ne bi ja moga trpit tu spoznaju. A sad san nigdi. U kurcu. I eto, kontan, ajde Mate, dani sebi jedno godinu da odmoriš. Šta mlad si, nisu ti ni 23 godine, šta jebiga, napravi pauzu od svega. Čini mi se da u vrimenu iza mene ima napretka, i ima ga realno, ali nestalno je. Opet buden loš, opet ništa ne znan… Ne znan. I nju želin, i fakat je želin, i fantastična je, i želin se seksat sa njon sad odma kad je se sitin.

Da bar, da bar mogu imat neki dobar život eto ono s njon. Da živimo skupa, ja je dočekan dok se vraća s posla. Dok čekan mislin samo na nju, ona dok dolazi misli na mene. Izljubimo se sočno kad dođe ko da smo se tek upoznali. Poslje ja pišen nešto za novu knjigu, prilićen bilješke za predavanja sutra, ona me opominje da ne smin bit lin i da odma to uradin. Ja se smijen i radin to. Živimo, pa eto, u N.N. gradu, koji je dovoljno velik za me i neman kajanja što nisan u nekom gradu tipa, Berlinu. Dosta putujen, što zbog posla što jer želin. Iman dosta godišnjeg i uštedin dovoljno para da za dvi godine mogu otić na misec dva u kinu il japan. Dice još neman, imamo njeno jedno dite i imamo dovoljno para za nju, i volin je. Ona, cura mi il žena, termin je svejedan, je također sretna, imala je sjebanih trenutaka ali to je iza nje, kad legnemo jedno kraj drugog uživamo u tin ožiljcima koji nas podsjećaju na te prošle bitke, mazamo se po njima i zbog njih jedno drugo još više volimo. Također je ispunjena, društveno i poslovno, radi ono šta voli i dobro joj je. Imamo prijatelje i zajedničke i svako svoje i imamo ispunjen društvenni život. Tu i tamo izađemo skupa vani i dobro se isplešemo, a nekad se i napijemo, i vani i u stanu.

Eto, to želin. Valjda nije toliko teško. Možda i jest teško, možda i triba bit. Al eto, mislin, najiskrenije se nadan da nije nemoguće.

Posted in Uncategorized.

Ljubav

Ljudi su čudna bića. Kako nastane ljubav? Kako točno se u nekoga zaljubiš? Koja je poanta tog osjećaja, koji je po većini najmagičniji od svih drugih?
Zaljubljenost je psihički fenomen ko i svaki drugi, i ima veze sa dosta unutarnjih činilaca. Prvo, činilac prisile. Ako smo u teškoj životnoj fazi, ili možda u nesritnoj vezi, postoji poprilična unutarnja prisila da pribacimo svoj imago (imago je po jungu sklop slika našeg oca i majke od kojeg mi pravimo uzore i autoritete za svoj život) na neku osobu i time je izidealiziramo i zaljubimo se u nju, drugin rječima spasimo se od svoje tegobne samoće i svog tereta. Meni se desilo s bivšon curon, da je prvi problem u našoj vezi bija da se zaljubin u jednu svoju prijateljicu. Ona došla u Sarajevo, ja se zaljubija u nju samo tako, i to preočito na curin mi rođendan. Nakon toga osjećaj je proša, u međuvremenu smo ja i tadašnja mi cura prikinili, a ta prijateljica, pa ono, neman o njoj loše mišljenje ali nismo tipovi koji se poklapaju ni za intenzivnog prijateljstva. Zadnji put kad smo se vidili mi je npr užasno dizala živce, i samo mi je taj dojam bija o njoj. A sad, ja san bija zaljubljen u nju, a zaljubljenost je tako divna i krasna, vječna…

Drugo, zaljubljenost zavisi od određene želje za drugon osobon i kompatibilnosti, bliskosti koju s ton osobon osjećamo. Određene srodnosti koju osjećamo također. Ta osoba triba bit dovoljno drukčija da nas zanima a opet dovoljno bliska da se poklapamo. To je onaj bitni čimbenik u zaljubljenosti, jer unutarnja prisila koja nas goni da bižimo od sebe u ideju o zajedništvu s nekin drugin brzo prođe i cvit naše divne ljubavi se brzo osuši. I i dalje je tajna, tajna je, kako s kin završimo i u čemu je poanta. To se očito more znat samo po osjećaju, a more se znat kad vrime prođe i kad zaljubljenost prireste u ljubav, ako uopće prireste.

A šta bi ljubav bila? Pa, to je veliko pitanje. Ljubav ima puno svojih pojavnih oblika, prema roditelju, prijatelju, ditetu i konačno ona romantična, prema voljenoj osobi. Zajedničko svin tima ljubavima je to da smo u stanju osobu vidit kakva ona zapravo je i da uživamo u njoj ko takvoj i želimo joj svu sriću u životu. Sad, svaka podvrsta ljubavi ima svoje određene pravilnosti, romantična ljubav, da bi bila ona prava, vjerovatno zahtjeva neku podudarnost interesa i želja od života i želja od svog partnera. Ako želimo nekog da nas nadopuni, dakle jako je bitno, ne da nas upotpuni nego nadopuni, jer ako nismo potpuni sami sa sebon imamo problem. Dakle, ako oćemo nekog da nas nadopuni, on mora imat određene karakteristike koje su nama privlačne, karakteristike koje mogu nama pomoć da se razvijamo u smjeru u kojem želimo. Osobe koje se vole bi tribale prvo, uživat jeno u drugome, drugo, imat svo uzajamno poštovanje i želju za dobrobiti i treće, imat sve potrebne karakteristike da jedno drugom budu partneri na njiovin putevin života, ne da skupa iđu u istom smijeru, nego da skupa mogu ić svako svojin smjerovin. A to zadnje se ne nalazi lako. Iako, ovo rečeno za romantičnu ljubav važi i za prijatelje i oni tribaju imat karakteristike koje nan pomažu da rastemo i razvijamo se, a vjerovatno je razlika između romantične ljubavi i prijateljstva u tom faktoru romantične i seksualne privlačnosti, što je fenomen kojeg bi itekako valjalo istražit.

Posted in Uncategorized.
Skip to toolbar