Monthly Archives: February 2015

Stranac i putnik, yeah.

Posted in Uncategorized.

Povratak

I tako… Obeća se ja javit kad se vratin iz Bg, prošlo je otprilike tjedan dana od povratka, al nije mi se pisalo. Prijavija san se na konkurs za objavu knjige poezije, Frga Grga Martić konkurs iz kreševa. Nagrada je odlična, ako pobjedin dobijan dvi iljede maraka, printaju mi 500 knjiga od kojih ja dobivan 250. Meni bi iskreno bilo dovoljno da mi objave knjigu, prista bi drage volje na to bez ikakvih para. Vidićemo kako ću proć. Iman prijatelja koji je jednon osvoija taj konkurs, al konkurencija će sigurno bit jaka.

Iz Beograda san doša u nedilju, ili tačnije u petak san doša u Sarajevo a onda san iz Sarajeva doša u nedilju kući. Ako ste pratili znate da san u Bg iša da upoznan jednu izvjesnu osobu. Osobu s kojon san se priko neta ddosta dopisiva, čujemo se već od Novembra ja mislin. Barili smo se, sad smo se upoznali, i!!! I… nismo se zbarili. 😀 Ali je bilo super svejedno. Cura je predobra, baš jedva čekan da je ponovo vidin. Osim toga, Beograd je prva liga, nije mi prvi put da ga posićivan, bija san jednon već, al ovaj put je bija baš lom. Pošlo nas je četvero, ja, dva prijatelja i prijateljica a noćili smo kod još jedne prijateljice mi i njenog momka, on je iz Bg i to ima garsonjeru baš u centru. Baš smo razmišljali ja i Ante da se možda nekad priselimo u Bg. On je sad u Sarajevu, radi, al mu je već pomalo dosadilo Sarajevo. Tija bi u neki veći grad i kako kaže u neki malo manje balkanski grad. Ne znan kakav je Beograd po ovom drugom pitanju, al veći definitivno jest. Ne znan, meni je Sarajevo ok, al definitivno iman želju živit negdi još. U njemu san bija 4 godine, šta jest jest, Sarajevo je meni po pitanju veličine minimum di bi ja živija, kod nas mi dolaze u obzir samo Sarajevo, Zagreb i Beograd. Al eto, bilo bi dobro neko vrime živit u Bg, u Sarajevo uvik mogu doć nazad.

Danas san bija kod psihijatra na kontroli, izbacija mi je jednu tabletu. Na idućoj kontroli će mi izbacit još jednu, tako da ću ostat samo na jednom deprozelu, što je poprilično malo. U roku od nekoliko ću se skinit i s toga sigurno, tako planiran. Ugl, nisan se zbarija s ovon ženskon u Bg, al san se zato u Sarajevu pokupija s jednon prijateljicon u koju san još prije pet godina bija zaljubljen. Ko bi reka, što je život lud. I bilo mi je dobro, čujemo se, privlači me, bićemo u nekom odnosu. Pa kaj bu bu. Peren se nervozama malo oko nje, začudo, ok mi je da ne analiziran je li ona za me, kakva mi je bla bla, ali zato iman jedan moj stari problem.

Ja san inače ima napadaje panike, koji bi me skucali, i taj mehanizam napada panike funkcionira tako da se unaprid bojiš da će te npr, spucat panike kad uđeš u bus i onda kad uđeš to se fakat i desi, jer si ti opsesivno mislija o tome. E sad, meni je to s bivšon curon bilo uzelo neke baš nenormalne razmjere. Ja san počeja imat paniku, pazite, da neću moć uživat dok se mi ljubimo. Mi se krenemo ljubit i mene skuca nervoza, ideja da ja sad ne mogu bit opušten, samo zato jer znan da san nemoćan pred svojin strahon kad navali. I onda ja sav nervozan, pokušavan se na silu uživit u poljubac dok se on odvija. Zamisli to, pa jebeni poljubac, jel more bit spontanija stvar koju ja bukvalno sam sebi useren. Baš me siluje moj mozak, toliko mi ga je pun kurac da to ne mogu ni objasnit. To je užasno frustrirajuće, tako bi me spucala nervoza kad bi se seksali, i nekad bi mi se fakat spustija, ono morali bi stat sa sekson. Nakon par puta san joj prizna o čemu se radi. Nakon toga se stvar bila malo primirila, bija san s curama poslje bilo je ok, al evo sad u Sa sa ovon curon me opet spucala ista nervoza. Pričaću sa psihologinjon o tome, al tako me to nervira, aaaaaa ne mogu to izreć uopće! Bogati da mi se rješit tih mojih sranja više. Al eto, mogu bit zahvalan vjerovatno jer me je prošlo vrime nekog žešćeg kriziranja ko što san litos npr krizira.

Sad, što se tiče ove cure, ok mi je, nek se stvar odvija kako se odvija. Mislin da s Beograđankon na kraju neće bit ništa, iako kad se čujen s njon i ona mi opet bude privlačna. Kako stvari stoje nikad ne znaš kako se nešto more odvit, tako da vidićemo. Ako triban bit s njon, biću, sad ili poslje. Isto ko što san se s ovon sad curon prije bija malo barija, pa smo bili prijatelji par godina, i evo nas opet sad, barimo se. To jest, žvalili smo se a i opet ćemo, i žvalit se i seksat i družit. Ona je zakon, fakat odgovara mi to baš, i zato me toliko nervira ta moja nervoza i anksioznost, jer mi remeti uživanje, sav san napet oko toga umisto da se pripustin nečemu lipon što mi se dešava i uživan. Ah, valjda ću naučit…

Osim toga, u Sarajevu dva dana su mi bila dobra ko ništa ima pun kurac vrimena. Atmosfera s Antina dva cimera je tako dobra bila, baš pre dobro. Bilo nas je svega sedan osan, izašlu u under i jedan stranac je bija s nama, lik je predobar! I pazi, lik je gej i haha, jednu večer smo bukvalno ja i Dalibor slušali njega i Antu di se jebu u kujini haha. Pre ludo. A i ova cura s kojon san se zbarija je biseksualna, u principu do sad je bila samo s drugin curama. Vjerovatno je i njoj s menon zanimljivo. 🙂 Dobro je to, uglavnon drago mi je da san u Sarajevu ko jednon manjen gradu koji je uz to na balkanu naiša na tako opuštenu i otvorenu ekipu. Ova dva Antina cimera znaju sve za nj i ok in je, sve je sa svima tako opušteno i normalno, da je to prosto nestvarno. A uz to su super momci, i pre zabavni, a ovaj jedan od njih mi je sav sladak i nekakav drag, točno mi lipo čin ga vidin. Baš bi volija živit s njima. Kući san ima nekih situacija, malo san se prepira sa svojin, a jebiga, ne radin ništa, ustajen kasno, neodgovoran san dosta, moraću to minjat… Još neman volje da nešto konkretno radin sa sobon, iako mi ideja ne fali. Vidićemo. Ugl, bilo mi je pre ludo tražit stare pjesme, fakat pre ludo. Baš trip kad vidin šta san pisa u srednjoj, kako san tada ima skroz druge filmove, druge emocije, želje… I kako stvari budu drukčije s vrimenon, tipa jednu pjesmu san naša koja je pre dobra a kad san je napisa nije mi bila nešto. Objaviću je, al uživajte u njoj još večeras i sutra, poslje ću je maknit da ne bi ovi sa konkursa provjeravali pjesme pa mislili da san je ukra nekomu.

Evo i ovo, predobra je pjesma. 🙂

Posted in Uncategorized.

!

 

Posted in Uncategorized.

Prijatelji

Ako bi na nečemu u životu moga bit zahvalan, onda je to definitivno na prijateljima. Naravno, mogu bit zahvalan na još puno stvari, kad vidiš kako je nekin ljudima, samo što imaš normalnu obitelj koja te voli je nevjerovatna stvar na kojoj moreš bit zahvalan doživotno. Al ovako, da je neka specifična stvar, definitivno su to prijatelji. Iman taj talenat, ne bi reka da je srića nego baš talenat, da nađen prave ljude. To mi je pisalo u natalnoj karti jednon kad san je radija haha, sad me više horoskop baš ne zanima, al ta stvar je točna. Evo, probaću izračunat prijatelje s kojima mogu bit ama baš potpuno iskren, i koji će mi bit podrška u problematičnoj situaciji i broj je… 8. Osan osoba koje mogu računat ko prijatelje, ono, da s njima iman koliko toliko redovan kontakt. Neke od tih osoba ipak ne čujen toliko često, s većinon se više ni ne viđan često jer su oni ili u Sarajevu, di ih je pola, ili na drugin mistima. Jedan prijatelj mi je tu, s menon trenutno, u istom smo selu i da ga nema ja bukvalno ne bi zna šta da radin ode uopće. Ne bi ima s kin kave popit kako triba.

Moji kući nekako, ne viruju u prijatelje. Uvik mi bude ža sestara kad pričaju o tome, ne znan u čemu je tu točno stvar, ali nisu našle prave prijatelje u životu. Oni s negodovanjen gledaju kako meni svi znaju sve o meni, tipa da pijen tablete za anksioznost, njiova filozofija je da toliko iskren moreš bit jedino s članovima obitelji. Ja ne da neću nego i ne mogu drukčije. Ako ja neću govorit ljudima šta se dešava sa mnon ja ne vidin uopće kakva smisla ima da se mi družimo. Iskreno, ja se ne družin s ljudima kojima ne mogu tako sve reć. Dobro, drugo je ovako u ekipi kad trefi neko, al ono, da ću ja ulagat u to druženje i zvat nekoga individualno na kafe a ne mogu mu reć sve bitno o sebi, neću. To je možda jedna stvar koja mene uveliko vadi u svoj ovoj mojoj nestabilnosti, ta iskrena ljubav, iskreno povjerenje, prijateljstvo. Neki od mojih prijatelja prolaze kroz slične stvari ko i ja. Jedna prijateljica mi je slala apaurine u Sarajevu kad san bija loš, kod nje san jednon doša da se iskuliran kad san ima krizu, a i ona je mene zvala kad bi ona zakrizirala jer je i ona također nestabilna. S njon konkretno se ne čujen toliko intenzivno, ali nije tu bitno koliko se često čuješ, bitan je taj odnos, to nešto što tu postoji. Ne moramo se mi često ni viđat ni čut, al kad se čujemo i kad se vidimo to će bit to, kad se tribamo i ja i ona, oni i one, ćemo uradit sve šta moremo da si pomognemo i budemo podrška.

Sad, u čemu je točno stvar, ne znan točno al mogu natuknit. Postoji tu jedna određena kvaliteta koju ja posjedujen i koja se ljudima svidi. Volin slušat ljude, volin pomagat ljudima u rješavanju problema. Nisan šupak i nije mi problem baš potrudit se ako nekome triba pomoć. A ljudima najčešće triba da ih prosto saslušaš i da vide da in iskreno želiš pomoć, uglavnon to bude dovoljno. Druga je stvar što san ja otvoren, što ne osuđivan. Iman prijateljicu koja je abortirala u srednjoj i bude joj loše zbog toga, ne osuđujen je. Jedan prijatelj mi je biseksualan, još jedna prijateljica mi je lezbejka, to također ne osuđujen, čak mi je i zanimljivije slušat njiove doživljaje. Ta prijateljica mi je uopće meni prvom rekla da je cure privlače. Uostalom, ja san jedna poprilična hrpa problema koja ljudima priča o sebi, pa nekako valjda se opuste kad vide šta sve ja njima kažen. Druga je stvar što ti ljudi su zanimljivi. Nisu samo svoji problemi, svoja seksualna orjentacija pa su zbog toga zanimljivi, nego ovako, zanimljive su, unikatne osobe s kojin se vridi družit. I svi su dobri ljudi, nisu kreteni, nemaju mane zbog kojih se ne mereš družit s njima. Sve u svemu, prava prijateljstva postoje, i to su stvari bez kojih život ne bi baš vridilo imat. Ako ništa da ti neko u obitelji bude i prijatelj uz to što ti je ćaća ili sestra. U svakom slučaju, bez prijateljstva život ne bi bija to šta je. Uz ovih 8, just for the record, ima još ljudi s kojima san ja potpuno iskren, samo eto ovih 8 su nekako najbitniji odnosi.

Inače, konta san pisat o još nekin stvarima koje su mi prioritetne, al to će čekat idući post. 🙂 Čitamo se.

Posted in Uncategorized.

Oh my my

Happiness, more or less

is just a change in me, something in my liberty

 

Posted in Uncategorized.

Bliže

Your dream world is a very scary place
Your dream world is a very scary place
Your dream world is a very scary place
To be trapped

Your dream world is a very scary place
Your dream world is a very scary place
Your dream world is a very scary place
To be trapped inside
To be trapped inside
To be trapped inside
All your life

Shine in time
Shine in time
Shine in time
Until you find

You’re closer
You’re closer
To the truth

Within you
Within you
Within you
Is the truth

Your dream world is a very scary place
Your dream world is a very scary place
Your dream world is a very scary place
To be trapped

Your dream is such a very lonely place
Your dream is such a very lonely place
Your dream is such a very lonely place
To be trapped inside
To be trapped inside
To be trapped inside
All your life

Shine in time
Shine in time
Shine in time
Until you find

You’re closer
You’re closer
You’re closer
To the truth

Within you
Within you
Within you
Is the truth

 

Ova Anathema je strašno kvalitetan bend. Dosta su depresivni i sjebani, ali ne smeta mi to, mislin ne ukopava me ono, ne rovin po svojoj sjebanosti nego prosto uživan u lipoti emocija koje iznose. Postoji nešto esencijalno snažno u ljudskoj sjebanosti. U boli. Postoji nešto esencijalno u boli. Nešto važno, nešto… ključno. Ako oćeš da saznaš nešto o sebi, ako oćeš da usavršiš svoj karakter, da se prosvjetliš, da bilo šta što podrazumjeva svoje vlastito napredovanje i dosezanje svoje zrelosti, samo slijedi bol. Bol jasno ukazuje na misto di nešto nije u redu. Bol dovodi do tebe, onog tebe koji čuči u samici ranjen i jadan, pobjeđen i ostavljen, gotovo slijep i ozeba, sa živin ranama priko prsa i po stopalima. Kad nađeš tog dječaka u sebi, na prvi momenat se užasneš. Onda svatiš da si ti u biti cilo vrime zatvoren s njin. Pa ga zagrliš, poljubiš, i izvedeš vani.

Posted in Uncategorized.

Loše strane balkanskog mentaliteta

Evo jedan malo netipičan post za me o nekin stvarima koje mi ode na balkanu moremo učit od zapada.
Ljudi su kod nas još debelo patrijarhalni. Kad san bija u Kopenhagenu, cura kod koje smo noćili nan je pričala kako ne mere virovat kako u Italiji, u jedne obielji kod koje je bila neko vrime, ćer postavlja tanjire na stol, mater pere tanjire poslje i tome slično, dok muškarci samo side i idu, (jedu, kod nas se to kaže idu 🙂 ) a to je stvar koja se kod nas dešava rutinski. I ne a cure samo kuvaju i peru sude, nego muškarci čak ne moraju ni sklanjat za sebon. Također, cure se odgajaju da budu odgovorne, od njih se to očekuje, one tribaju pospremat sobu i slično, dok će muškarcu to bez problema mater uradit. Također, u situaciji kad nema dovoljno soba da svi imaju svoju sobu, sasvim normalno je da sin ima svoju sobu, jer pobogu on je očito iz nekog razloga predodređen za samostalnost, dok će ćer spavat s ćaćon i materon. Također, sin more izlazit do kad oće, ćer ima vrime do 11, sinu se daje auto, odma ga se i uči vozit dok još nema ni položeno, dok ona more čekat i ne mora znat vozit. I onda kasnije dobiješ neuredne i neodgovorne muškarce koji ne rade nikakve kućanske poslove i frustrirane cure, pa još ispadne da su muškarci kul, oni su kao opušteni, dok su cure “nekon prirodnon” logikon naporne.
To je dio šire patrijarhalnosti koja je u društvu još debelo prisutna. Žene još uvik imaju manje plaće, žene uzimaju muškarčevo prezime (realno, zašto ne bi i muškarci uzimali ženino prezime kad se vinčaju?), u miješanin brakovin očekuje se od žene da se podredi, promine viru i tako. A s druge strane kad su dica u pitanju, kod nas recimo po zakonu u prastavi brakova dica zakonski odma pripadaju majci (koji kurac?). To je još uvik tako skoro svugdi, možda je jedino Skandinavija uspila i te stvari privazić, a ovo gori opisano je specifično baš za nas.

Dobro, malo skrenih s teme. S druge strane specifične stvari za nas su recimo kultura, ili bolje rečeno nekultura pušača. Pušači kod nas puše pored svoje vlastite dice bez ikakvih problema, u auto kad uđu ni ne pitaju jel nekome smeta ako zapale, ako kod nas ne daš ljudima da ti puše u kući, ono neće ti niko ništa reć al ćeš realno bit smatran za malo napornu, frustriranu osobu. A to što je tebi možda muka kad oni unose u se otrov i šire tebi dim okolo po kući, to očito nije bitno. Ljudima je kod nas i sasvim normalno da puše u sobama prid spavanje i niti ne izračuju prostoriju, generalno, nema uopće nekog suzdržavanja što se pušenja tiče. Kod nas se priča o pravima pušača i postavlja se situacija tako da ispada ko da su pušači ugroženi. Inače, vani je ljudima najnormalnije da se puši na balkonu, i pušači i sami u svojin kućama puše na balkonu. I vani se ne priča taj mit koji kod nas ljudi vole govorit, kako puše radi užitka, kao nije to jer moraju, jer su ovisni. Koja glupost! Ja is perspektive nepušača i bivšeg pušača mogu reć kako meni ta stvar izgleda. Niko ne puši radi užitka, ko misli da to puši zbog toga, nek proba stat 10 dana. Svakog užitka se moreš 10 dana odreć valjda, seksa, čokolade, svega, pa probaj i cigara. Kad probaš vidićeš da si ovisnik. Tek kad pristaneš pušit vidiš koliko je taj “užitak” pušenja u biti čisti napor. Sad kad se sitin kako mi je bilo dok san pušija, vidin koliko mi je sad lipše. Pušenje je čisto smaranje, em moraš uvik imat uza se cigara, pa iđi kupuj kad ih nemaš, a mrsko ti, pa ujtru ustaneš a nemaš upaljača, pa dođeš negdi i popuše ti drugi cilu kutiju cigara, stalno moraš nosit cigare po džepovima da ih ne bi slučajno zaboravija, pa kad si bolestan muka ti al moraš i dalje zapalit, to je čisto smaranje. A tek koliko se tijelo lipše osjeća kad ne pušiš. A da ne govorimo o tome koliko ti roba smrdi i koliko prostorije smrde kad pušiš.

Treća kod nas opće proširena nemarnost je jedan sveopći nemar i neukost po pitanju svog zdravlja i prehrane. Kod nas je, pogotovo muškarcima ali i curama, sasvin normalno da se totalno traljavo i nezdravo hrane, jedan dan imaju samo jedan obrok, sutra tri, ne idu (jedu) ništa po pola dana pa se priidu i smuči in se, ujtru umisto doručka prvo iđe kava i cigare i slično. A tek da govorimo o kulturi prehrane kad se šta ide, da neko razmišlja o tome koja je hrana prigodna za večer npr a koja za jutro, ih, to je viša matematika. Također, kod nas u svoj hrani je obavezno meso. Ljudima ako nema mesa to ko da nije ni bija obrok. Osim što svi smatraju da su vegetarijanci luđaci, ljudi ne znaju ni jedan obrok poist da valjda bez mesa. Pa misle da ručak bez mesa nema ukusa, samo zato što sami ne znaju napravit da valja taj ručak ako neće u nj stavit meso. Ovo o prehrani je dija jednog šireg nemara o svom zdravlju. Niko ne pazi na svoje kile, ljudi žive neuhranjeni, totalno nesvjesni potreba svog tijela, i znan ljude kojima je čak kul što ne idu skoro nikako i što su premršavi. Niko ne razmišlja da će takva neuhranjenosst i nemar neminovno ostavit posljeidce na zdravlje, a kad ih nešto počne bolit, biće kasno da se kaju što ranije nisu bili pametniji. Standardno je, i ni sam tu nisan iznimka, da se kod nas dokturu iđe tek kad te nešto boli da više ne mereš izdurat, generalno se smatra da su dokturi nesposobni i da samo oće pare.

E sad, u svemu ovome ni sam nisan iznimka, ali želin postavit standarde za se, standarde da se izdignen iznad ovih stvari. I ja san generalno neuredan, mrsko mi je kuvat i nemaran san kad su te kućne stvari u pitanju. To je nešto što ću realno tribat prominit, jer ko god bude živija sa mnon to sigurno neće trpit. Prije san bija neuhranjen i ija san totalno neorganizirano, sad san to prominija. Dobija san kila, i tek sad vidin koliko mi se tilo lipše osjeća i koliko san pokretniji i energičniji kako iman normalnu kilažu i kako se normalno hranin. Također ove godine san porješava i s dokturin sve što san triba, tako da san i po tom pitanju malo bolji. Iako tu nisan još skroz kakav triban bit, jer iman nekih stvari u vezi svog tijela radi kojih ću još tribat otić dokturu da provjerin jel ima neki problem. Po pitanju braka i muško ženskih odnosa san ok, i tu mi nije problem. Konkretno, ne bi mi bija problem prominit prezime ako bi od cure mi prezime bilo lopše il tako nešto, iako ja mislin da opet se ne bi ni vinčava, da mi je to nepotrebno tako da možda za tin minjanjen prezimena nema ni potribe. Što se pušenja tiče, nepušač san, i ako nekad buden živija sa ženon/curon i ako ona bude pušač tu će se morat pritrpit. I opet, tu neman kritično stroge prohtjeve, moga bi istrpit pokoju cigaru u kući al obavezno da su otvoreni prozori dok se puši i da se to izrači. U sobi bi mi možda bilo ok da se zapali jedna – dvi cigare priko dana, ali navečer i prid spavanje nema šanse. Također ne dolazi u obzir da se puši pored diteta. Kad bi živija sa ženon skupa trudija bi se da živimo po ovom pitanju na nekom novu, da djelimo kućne obaveze, da i ja kuvan, ono ne moramo imat neki raspored ali da to radimo skupa. I to je fino, nekad npr kad je ona umorna ja kuvan i peren sude i obrnuto, to je super. Također mora bi se popravit po pitanju čišćenja stana i svega toga, jer san za to sve trenutno baš lin. Al eto, ima vrimena da to popravin.

Posted in Uncategorized.

Heh jeah haha

Ovaj voxxyz postaje dobar blogger, ima već ljudi na njemu dosta. Meni mu je mana nepregledna naslovnica, bilo bi puno bolje da se npr more kliknit na neku opciju od ovih latest posts i latest comments i da moreš sve fino prigledat. Ja volin da se dobro zavalin i zaćeifin na blogeru, fino baš da sve prigledan. Al reader je ok opet, tako da u redu je sve u svemu. Umrla mi je baba neki dan… Nije tragedija žena je imala 88 godina i sve se završilo za tri dana, bez muke, tako da je u biti stvar prošla dobro. Na sprovodu mi je bilo baš lipo, prvi put da mi sprovod nije samo bija dosadna procedura. Biću iskren, i ovaj mi je malo bija dosadan, ali mi je bija i lip. Vidit mater kako je emotivna i kako malo zaplače, vidit ljude koji su došli da mi babi odaju počast. Nekako, fini su ti rituali… Najlipše mi je bilo kad su je spušćali u grob, nekako, vidit tu brigu o ljudskom tijelu, o tijelu pokojnika… I kad su je zaklopili, pa su na grobnicu posuli neki predobar žal, sitni mali žal koji je bija sav bil i lip, ja se napravija da pomažen ovin što su ga razbacivali po grobu samo da ga opipan malo.

I tako… Piše mi se. Nisan roman pisa oooodavno. Sta san taman na pola romana, i strah me da će bit kako to inače biva sa tin stvarima i sa mnon, da ga neću nastavit. A šta da uradin, jednostavno mi se ne piše više! Ne znan. Vidiću, za sad svi što su ga čitali su mi dali dobar feedback, i iako znan da bi na njemu tribalo još puno radit, mislin da bi bija dobar roman. Šteta bi ga bila ostavit nezavršenog, ali eto, sad za sad mi se stvarno ne piše i jebiga, ne mogu ga na silu pisat. Sa, I. se još uvik čujen. I sviđa mi se. Ubrzo ćemo se upoznat, tako da… biće zanimljivo. Biće to jako zanimljivo. Ima san par promaja, konta san da me je popustilo, da mi se ne sviđa više… Al nekako privlačnost opstaje. Iman osjećaj, sad glupo mi pisat jer postoji mogućnost da ću bit sasvim u krivu, al za sad, ovako priko interneta što se čujemo, iman osjećaj da mi dosta paše… Da mi nekako dobro sida, da se dobro poklapamo. Nekako san miran s njon, osjećan se mirno, mislin miran san sa svime što se nje tiče, jedino nisan miran sa svojin osjećajima, jer me strah da će me popustit, da će se ispostavit da ona nije za me. Ne znan.

I tako, iako, stvar jest malo komplicirana. Ona sad, živi u većem gradu i (inače ona ima dite iz prošlog braka, braka koji tehnički još traje jer se nije službeno rastavila, još) i meni bi bilo sasvim ok doselit se u taj grad i živit tu. Ali s obziron da tu radi samo za kiriju i režije, vratiće se u manji grad odakle je ona inače. A ja tu ne bi moga. Realno, iz malog san mista, i bižin otalen. U malom mistu ne mogu živit, i, iako nikad ništa ne znaš, kako stvari stoje i neću živit u takom mistu. Sarajevo mi je nekako minimum, po ovome što  sad vidin, ne bi tija živit u manjem gradu od Sarajeva. Al dobro, kontan, šta, mogu ja u Sarajevu nać posa i nekad priko lita ona se meni doseli, nađe posa i eto, priseli se kod mene. Nije da je sad veže nešto posebno za tamo di živi, svakako radi u butiku, a pristaće s tin poslon, ono, realno neće sad nakon toga nać neki bezobrazno dobar posa koji se ne mere napustit. A i da oće, sve se more napustit ako imaš dobar razlog. Tako, razmišljan malo o tome iako se još nismo upoznali, i iako san ja nekad ko promina vrimena, al takav san tip i bitno mi je, nije mi bitno znat ono, imat garanciju da ćemo bit sritni i zaljubljeni do kraja života, to je nemoguće imat, al bitno mi je znat da imamo perspektive, da je izvedivo, ako se pokaže da bi mi to želili, da eventualno živimo skupa.

A sad… ja san mlad i trenutno san u situaciji kad se tek formiran. Ima san želje da živin malo vani, možda mi bude ok i da ne moran tu želju ostvarit, al opet ne znan, možda ću je i morat ostvarit. Realno, želin i putovat i moraću imat takav životni stil da mogu putovat. Sad trenutno ne bi moga bit roditelj i sasvim mi je ok da ona ima dite, al da ja moran imat ulogu roditelja tom ditetu trenutno, to nikako ne bi moga. Mislin da ću eventualno moć i mislin da ću eventualno tit imat i svoje dite, iako bi mi i njeno dite bilo ko moje, mislin boli me briga ko mu je biološki ćaća. A ne znan, još san ja poprilično sirovina. I sad san u nekon sivilu trenutno, nisan loš kako san bija prošlih miseci, al još san ja u fazi i oporavka i formiranja sebe i svog identiteta. Intenzivno sazrivanje, reka bi da je to. Inače, za nove koji ne znaju, anksiozan san i u krizi trenutno, pijen tablete za anksioznost. Al bolje san dosta. Danas san baš bija kod psihologinje, i zadovoljni smo mojin napretkon ali i dalje san nekako, nigdi. Još uvik san nigdi, na po puta od nečega, do hipotetskog budućeg nečega o kojem još pojma neman. To ću tek tribat vidit, vidit ko ću bit, šta ću tit i kakav ću bit. Ne znan, vidićemo. Btw, kako se postaje premium bloger na ovomu? I zašto uopće postoje premium i novi blogeri, šta će ta podjela uopće? Čitamo se. 🙂

Posted in Uncategorized.

Život, patnja, smisao, ja…

Sve u svemu, nisan dokučija u čemu je korijen mojih problema. Jel uopće to iko dokučija? Muči me neka… egsistencijalna nesigurnost. Često navečer postanen loš, nekako, postanen sjeban. Sjebu me stvari, ali neke stvari i s razlogon. Činjenica je, svit je lip, ali je istovremeno i užassan. Recimo, s jednon curon se čujen priko jedne društvene mreže, tako se znamo. I cura je, dok je još bila dite, bila silovana od strane svog ujke nekoliko godina uzastopno, da bi ih konačna uhvatila njena sestra. Kad ih je vidila, rekla je njenin roditeljin, a roditelji su na to okrivili nju da je ona njega zavela, šta li, te je još nazivali pogrdnin imenin nakon toga, umisto da gada tuže i da njoj pruže svu moguću podršku. Nekoliko godina nakon toga, silova je je neki lik kojen su njeni dugovali pare. Sad prije nekoliko dana javi mi se i reče da je opet silovana. Bez daljnjega, ima u njoj neka vibra koja to provocira. Ne mislin sad da je “ona kriva” nema tu ona šta bit kriva sve da je gola trčala oko njih, ali nešto ima, karma, neki unutarnji magnetizam nešto, nekako to izaziva, privlači da se to ponovo.Mora poduzet šta triba da to promine, inače će joj se to sigurno i opet desit.

Mene je strah, strah me užasa života. Strah me, da ću se zaljubit, da će sve bit super i da… će mi jednog dana cura doć i reć da joj se to desilo. Da je nju neko silova. Možda će i mene neko silovat? I to se dešava. Možda će nan ćer neko silovat, pa mučit i ubit je. Možda će nan sin to nekome uradit. Jednostavno, ne mereš bit siguran, ne mereš sto posto reć šta će bit, život je rizik, i najveći mogući užasi, pakli, nekome su stvarni. Nekome je to život. Ova cura koju gori spominjen, taj paka o kojen pričan, taj paka je njen život. Ona je sad živa, diše, razmišlja i osjeća se nekako. A kako se osjeća, to samo ona zna. Snovi… U snovima si ogoljeniji, sve vidiš. Često pri sppavanje, nekako, spontano zamišljan neke loše stvari. Nekako, ko da mi podsvjest želi da razmišlja o tome. Samo nekako zamislin sliku mučenja, da mi neko zakiva čivije (čavle) u leđa. Da mi neko otkida dijelove tijela. Da me neko muči. U snovima često sanjan fizičko nasilje, situaciju kad mi neko jači od mene priti da će me pribit. Kad poludi, kad izgubi granicu. I generalno, u snovima pokušavan izać na kraj s tin. Ostaci djetinjstva, ko mali san ima problem sa tin “muškin stvarima”, uvik me bilo strah nekoga ko je jači, jer bi tu i tamo našli mene za metu svog nasilja. I to sad živi u meni ko strah, strah, da li ću bit spreman reagirat ako se desi da mi neko opasan zapriti curi il ditetu. Da zapriti nekome na ulici? Recimo, ko Srđan Aleksić, izguglajte ga ako ne znate za nj. Kad su u Trebinju vojnici mlatili nekog Bošnjaka prosto jer je Bošnjak, on je reagira, on je, vidivši to, skočija i pomoga liku da pobigne, da bi vojnici nakon toga njega nastavili kundečit, da bi ga, eventualno i ubili. Bi li ja to moga? Bi li vi? Jer, nije on zna šta će bit, nije on zna da će ga ubit. Ti momenti nisu momenti kad razmišljaš, nego reagiraš, reagiraš ko čovik, ko šo je on reagira, ili reagiraš ko čovik također, ali onaj malo manji čovik, onaj čovik koji uplašen šuti.

Kažen, ne znan u čemu je točno moja stvar. Anksiozan buden često navečer, povremeno prosto želin da me nema, kontan da bi sve bilo bolje samo da nisan živ. Kontan kako život nema smisla, kako ništa nema smisla, kako nema razloga uopće da živiš. Ali opet, to je djelon jer ne mogu privazić svoje slabosti. Kontan… Kontan, nešto u meni osjeća tu patnju, taj bol, tu nemoć… Tu intenzivnu slabost i strah, to propadanje, polagano trunjenje života. Gnjilež u svoj svojoj boli i užasu. Gotovo veličanstvena propast. Kontan, možda san u prošlon životu mučen, možda san u prošlon životu doživija sve ovo čega se bojin? Ako i ne… Doživija san u onom prije toga sigurno. Doživija san nekad. Virujen, to je moje neko uvjerenje, da se naša svijest digla na ovaj nivo sa nekog primitivnijeg, onog, poluživotinjskog ili životinjskog. Onog nivoa nasilja, smrti i straha, užasa, muke i patnje. I mi to tribamo privazić, mi, tribamo se izdić i postat bića koja su jaka, bića, bića koja su svjesna, bića koja su oplemenila svoju patnju, naučila ono šta se iz nje triba naučit, bića koja su dosegla svoje jastvo ili sopstvenost kako to jung naziva. Bića koja su ostvarila svrhu svog postojanja i koja su postala sritna. Ono šta tribamo učit je, valjda, ljubav, briga, odgovornost, i na kraju krajeva, radost, užitak. Užitak življenja. Valjda ću i ja doć dotle da to naučin. Sad kako stvari stoje, vjerovatno san na putu prema tome, al sigurno ima još puno, puno toga za prić da bi dotle doša.

Posted in Uncategorized.

Dlake

http://www.collective-evolution.com/2015/01/20/these-beautiful-drawings-showcase-how-we-stereotype-the-female-gender-and-why-we-need-to-stop/

Zanimljivi crteži. Meni, npr, uopće ne smeta da se cura ne depilira. Čak ni pazuh, iskreno, malo mi je i kul kad vidin da cura ima dlake ispod pazuha. To san doduše vidija samo kod violinistice od kultur shocka al mi se svidilo. Isto vridi i za šminkanje, sasvin mi je normalno da se cura ne šminka, da buden iskren, i draže mi je da se ne šminka jer mi je to nekako pokazatelj karaktera. Al mislin ok je i ako se šminka, iako, ako se previše šminka to malo smara kad se ljubimo. Sad, za, pa reću tu riječ, debele cure… Nisan toliko liberalan, prosto jer to osim što nije lipo nije ni zdravo, i mislin da je uz trud i adekvatan životni stil moguće smršat. Al isto ne volin ni kad je neko premršav, i ni to nije zdravo, to znan po sebi jer san ja bija premršav i generalno san se nemarno hranija pa san zato ove godine ima poprilično muka sa želudcon. Al eto, uglavnon mislin da je ta mržnja prema dlakama i forsiranje depiliranja kod cura a sad i kod momaka malo počinje, apsurdan proizvod društva, i mislin da bi tribalo bit sasvim ok da i cure i momci imaju svoje prirodne dlake. 🙂

Posted in Uncategorized.
Skip to toolbar