Monthly Archives: March 2015

Put

Tu si, osjećan te
Vatra stoji kao pečat tebe
Pogazili smo imena
Prevalili daleke korake
da pjevamo himne svojin komadima
Kome su upućene naše molitve?
Ko čeka naše korake?

Sutra, si saputnik
vjetar što šapuće stvari o meni granama
one me gledaju…
dok pognut hodan
Voda si koja bode hladno moje tabane
javlja se, želi da znan da je tu
ja hodan…

Moja gladna želja se razbije od akorde iz tvojih usta
Moje oči te slušaju,
putniče…
Ja san uz tebe ko jeka uzdaha
dok hodaš, za tvojin leđima
Ja san stranac koji te sanja
ja san majka koja te čeka
ja san konj sa kojeg sađeš i pogladiš me
da li te uopće briga?

Pustinja pere uzdahe ali
uzavrele buktinje bjesne unutra
neće smrt ugasit žeđ
neće
neće ni vječni bojovnici prozvat osuđene
iskoračiću sam
predajen se sebi

Predajen se, predajen
svu žar svojih bezbrojnih hiljada komada
danite me zvjezdama
danite me hijenama
danite me gladnima
nek moje oči plaču, neka boli
ja želin jako, želin emocije, želin tebe!
Vidiš li me? Jebi se!

Neka se polako topin ko med na tvojin usnama
Neka se razigrano gubin ko dah u tvojoj krvi
ako živ ne mogu da te okusin
ako živ
ne mogu da prodren u te i da buden dio tebe
da samoga mene sanjaš u djelovima
da jedinoga mene plačeš u zagrljajima
neka ko pepeo jedne sumnje
glas jednog zaborava
ljubav jednog diteta
nestanen u vitru.

Posted in Uncategorized.

Plavetnilo

Ostavljeni ko boje na sivoj misečini
Plivamo
Kiša se sliva niz prozore
Dodirivan staklo i gledan si u odraz
Izgleda ko da mi se liju suze

Pretvaranje unutarnjeg sebe u mijeh
Poljupci su se ohladili na tanjiru
Crno bijeli stan sanja neke emocije u noći

Da li si došla, izdaleka i crvena
Da moju kosu boji mirovanje
Dok trizno pratin tvoje korake pod svjetlima?

Rana na rukama se suši
i vrane lete nebom sa željama.
Zubi su se razvodnili i bol je okopnila
Ostali smo samo mi,
ko vječnost stari
i bar ko dvi vječnosti zagorili
Pijemo si suze duše iz očiju
Tako su crne, a tako pune svega.

Kad jutarnji slapovi umiju dicu na ulican
I dok kišobrane grabe oni koji još viruju,
Dok se drže za klimave konstrukcije,
Ti prati moje drhtaje
Pij moje poljupce
Diši moje poglede
Jer znaš, ja svako jutro ostanen sam
Pod staklenin oblacima, sleđen od straha
Kidan si komade ludila sa tijela
samo da se probudin

Samo da sanjan tvoje tijelo
Dok mi ruka prilazi priko tvoje tople kože
A sa usana sluzi vječnosti kape na tvoje grudi
Dok te ljubin.

Posted in Uncategorized.

Trenutna situacija

Život mi sse u zadnje vrime svodi na visenje po blogovima, par kava u tjednu i zviranje u koga bi se moga zaljubit. Ne znan šta čekan, ne znan dolazi li to il ne dolazi, ništa ne znan. Da nema kave da je mogu triput u danu sebi napravit i da nema interneta moga bi komotno kompletan dan prispavat. Svašta se u mojoj glavi izdešavalo u zadnje vrime, oni koji dulje čitaju blog znaju ponešto o tome. S obziron kakav san bija mogu bit zahvalan što mi je trenutno u životu najveći problem apatičnost, manjak pravca i volje za nečin i dosada. Da, ta riječ dosada, nisan mislija da će mi ikad u životu to bit problem. Kad bi povuka crtu svog života, ona bi išla vijugavo i šarala bi svukuda, po cilon papiru. Ali imala bi neki tok, neku pravilnost, lagano se je uspinjala do maja prošle godine. Tada se naglo survala u provaliju, kada san kulminira sa anksioznosti i s krizon identiteta i kad san u totalno nefunkcionalnom stanju doša kući i završija na tabletama za anksioznost. Lito je bilo užasno, sad kad se sitin nekako drukčije su mi emocije, kad se sitin lita djeluje mi normalno, ali kad se stavin ponovo u kožu onog mene koji je to sve proživljava, to je bija jedan solidni užas. Užas koji je proša. I, di san sad?

Iskreno, neman pojma. Kad uzmen taj cili grumen mog postojanja, ne znan šta da o njemu kažen. Osjećan ga moćno, veličanstveno, neopisivo. Neopisivo ne pod mojon veličinon nego pod proston činjenicon da san ja neko ko postoji, neko ko što ste to i vi dok ovo čitate. Beskrajno san zahvalan na činjenici da ne pripadan ni jednoj religiji ni religijskoj školi, jer ovaj osjećaj divljenja i tog blaženog čuđenja svom postojanju koje je potpuno ludo i neobjašnjivo ne bi ničin platija. A možda to i religiozni ljudi rade, neman pojma. Nego, pitanje je bilo di san, ko san. Zadnje tjedne vrime provodin u nekom vakumu, stanju neke udobne praznine. Ne dešava se ništa loše da me goni na akciju, ali ipak neman nikakve motivacije da se sam za nešto želin pokrenit na akciju. Kažen, ako za nešto iman volje, iman volje da se barin s nekin i da završin s nekin, ali to vamo u mom selu pored mog gradića, pardon općine, neću ni s kin uradit. Nije doduše da mi toliko fali akcije, kad se vratin u sarajevo onako, pokupin se s nekin tu i tamo, možda je tu i sigurno i jest djelon stvar u općenito neimanju nikakvog aktivnog života trenutno pa bi rado naša curu da se bar nešto dešava. Ne znan kako je do voga došlo, ne znan kad će ovo proć. Ova neka letargija, uljuljanost, dokolica.

Uskoro ću s ćaćon morat radit neke stvari u polju i ne mogu ni opisat koliko mi se to ne da. Jesan ja linčina na stranu to, ali polje, poljoprivreda, pada mi mrak na oči od te ideje već. Za stvari koje su me zanimale san uvik ima volje, u stand up san se zadava drage volje dok san ga radija, dok san pisa za ovaj portal san ima volje da to radin, po tom pitanju nije mi falilo ideja i inicijative. Meni se je to, ne znan, sad u petom prošle godine sve polomilo, ja naprosto ne znan šta ja želin više. Volija bi da mi se vrati želja da opet radin stand up, ali ne vraća se. Ne vraća mi se ni želja za novinarstvon, politika koju san studira mi se više na onom ultra lošem i dosadnom fakultetu više ne studira, ne znan uopće šta želin da radin sa sebon. Možda je to i kriza motivacije, prije mi je motivacija bila želja da minjan svit i da dobijen neki oblik potvrde, da me ljudi vide da in buden moćan i slične gluposti. Sad me to više ne zanima, za minjanje ljudi, nije da neman želju, priča i pisanje protiv nacionalizma, protiv kapitalizma i tih sranja je prosto ko refleks kad te neko udara loncon u glavu pa imaš potrebu da mu vratiš. Ali nekako, ne briga me to više ko prije. Ne briga me nekako, nek se svit jebe i nek iđe di je naumija da iđe, ja iman osjećaj da je meni svejedno, iša sa njin il bez njega, da svakako iđen nekon svojon boga pitaj kojon trason, da je sve to, sva ta bučna igra i svo to zveckanje i graja, da je to toliko smišno i nebitno. More bit zabavno za pridružit se i malo paradirat, al nekako, kasnije je svejedno. U konačnici bitno je šta ti imaš unutra, ko si ti, a te stvari izblide i odu.

I tako, da radin nešto ko mašina, jer moran preživlljavat? Moga bi i to, nije da nas malo tako radi, al em san ja linčina a em ne želin to. U neka doba ću se pokrenit ako baš moradnen, al trenutno želin da mi dođe želja da radin nešto pa da to onda krenen radit a ne da iđe obratno. Doduše, mislin da bi stvar bila malo bolja da se vratin u Sarajevo. U Sarajevu mi kad dođen sad bude dobro, ekipa u stanu kod Ante je super, ja bi se opet moga vratit živit s njima, ima bi realno i volje nešto radit tako da se družimo i da buden gori. Ali moji su tanki s parama i ja in sad triban vamo jer ih nema ko drugi vozat u Mostar na kontrole kad triba. Mater mi ima rak a ćaća aritmiju za vas koji ne znate. Od tri sestre koje iman jedna je udata u Dubrovnik, jedna u njemu radi dužu sezonu a jedna je vamo s nama kući, al ona je poprilično osjetljiva i labilna jer ima psihičkih problema, mislin sad je stabilno i ok, pije tablete i funkcionira super, samo ne mere ona baš neki velik teret preuzet na se. Oni od mene očekuju da dvi godine mastera završin vanredno u mostaru i buden s njima, to bi realno ja i triba uradit, a osim toga i ja san još na tabletan za anksioznost i nisan siguran kakav bi bija kad bi otiša baš za stalno negdi opet. Eeehhh… ne znan. U neka doba ja ću otić u neko veće misto, ode za me života nema i ako ga ima ja ga neću, to je izričito tako. Sarajevo ili Beograd ili možda čak neki grad negdi vani mi ne ginu. Al sad za sad možda moran ostat vamo i ako me je ostat vamo ja ne znan prosto kojon magijon da ja sebi učinin ovo vrime vamo produktivno i zanimljivo.

Ne znan, stvar jeste da san ja trenutno još uvik pod terapijon i ta kriza identiteta valjda još uvik traje. Samo što je to već uzelo normalan zamah, ovo što mi se dešava i što osjećan je nešto što većina mladih u neka doba osjeća. Nije toliko čudno ni da neman motivacije ni želje za nekin poslon i nekon aktivnošću, al eto, meni to stanje nije normalno i ne želin da mi bude normalno. Kako stvari stoje, ne preostaje mi ništa drugo nego čekat i radit iz dana u dan šta iman radit. Iman osjećaj da se stvari i polako pomiču, da se nešto dešava, samo, sporo to nešto brate. Čitamo se. 🙂

Posted in Uncategorized.

Kiko

Podsjeti me priča Mike Antića sa bloga od Lombardos na mene i jednog mog prijatelja. Kad san tek doša u peti razred pribacivali su nas u drugu školu jer u mom selu ima škola samo do 4 razreda. I spojili su nas sa jednim razredon koji je duplo veći od našeg. Sićan se da su mi tada počeli prvi strahovi, jer su momci iz tog razreda zvirali nas iz ovog da se mlate s nama, da nan pokažu ko je tu glavni. Nakon nekog vrimena je ovaj Kiko, Kristijan Karlić se zove, na tjelesnom sićan se, igrali smo nečega, meni samo reka da se ne bojin da će me on čuvat. Nije se u tom momentu ništa posebno dešavalo, samo smo bili blizu i on je valjda osjetija da san nježan i plašljiv i reka mi to. Nakon toga sko se skompali, ja i Kiko i postali smo nerazdvojni prijatelji. S njin san počeja slušat muziku, petkon ne bi bilo zadnjeg sata i otišli bi kod njega kući i slušali Korn: Another brick in the wall. Od njega san uzeja od Metalike Black album, to je prvi album koji san uopće ja ima i sluša i naprosto san ga obožava. Stvarno kad se sitin bilo je predobro otkrivat muziku tako. Navečer bi nekad beciklon ja iša u Vitinu, to je to selo di je on živija i di san iša u školu, a to je od mog sela udaljeno pet-šest kilometara. I on je dolazija kod mene i često smo se tako družili. Također smo stalno svraćali do ovog Ivana koji je bija stariji lik i radija je na jednom kiosku blizu škole i čitali bi gameplay, magazin o najnovijin igrican za kompjuter i listali erotike i gledali porniće. Sićan se kako nan je Ivan jednon reka da će nan se zgadit pička od tolikog gledanja, haha, volija bi ga sad nekad vidit da mu kažen da mi se evo još uvik nije zgadila iako već više od deset godina iman običaj pogledat pornić. 😀

Karlić je bija zanimljiv slučaj od lika. Ko mali je osta bez ćaće, ćaća mu je poginija u ratu. Mater mu je iz Zadra a živija je vamo kod nas u Vitini oklen mu je ćaća. Bija je na svoj način čudan, ekscentrična ličnost koju triba upoznat da vidiš o čemu se radi. Bija je nekako, inhibiran, ima si osjećaj da u dubini njega bisne neki njegovi valovi i promaje koje on samo drži zatomljene i djelovalo je ko da ni on sam ne zna najbolje kako i šta da radi s njima. Neke stvari mogu dočarat njegov karakter. U osmom razredu su već neki od nas počeli kockat. I kockali smo u Ćade, kafiću kojem je taj Ćado bija vlasnik. Ja nisan bija među njima, kockanje me baš nikad nije privlačilo, ali san redovito bija u ekipi, pija kavu i gleda njih kako gube pare. I svi kad bi gubili bili bi ludi, recimo moj prijatelj Palac kad bi gubije pare ima je najkreativnije moguće psovke, točno za krepavat od smija dok ga slušaš kako kivan pjeni i psuje. Ali Karlić, Karlić je bija druga priča. Izgubija bi pun kurac para i bija ladan ko špricer, tek kad bi sve izgubija bi nekako patološki pljunija na aparat (to samo po sebi nije toliko čudno, i drugi bi ga nekad pljunili i lupili šakon) smumlja mu neku svoju psovku, koja nikad nije bila Bog, Gospa Isus i take stvari nego neke njegove brljotine kojih se sad i ne sićan al i inače teško ih je opisat. Nekako je bija sav pomalo patološki. Na fazon da je ladan djeluje skroz skuliran a da bi moga uradit nešto skroz žestoko i nenormalno. I take stvari je i radija nekad. Iman osjećaj da ga niko ustvari nije poznava, da se nikome nije otvara, da on i nije zna kako izgleda bit otvoren. Al opet, bili smo mladi, ni ja tada nisan bija nešto sređen, mislin ko je bija sređen u osmom razredu? I mene su prali moji filmovi s kojima se tada nisan zna nosit, al nekako san bija drukčiji nego Kiko, on je i dalje bija posebna biljka. Obožava je ložit ljude, nešto mu je duša bila da recimo ja zajebajen svog ćaću da ćemo sad ja i on ić igrat pokera a moj ćaća bi tada mene moljaka da to ne radin i kuka kako to ne triba radit. Njega je to neizmjerno zabavljalo i uvik mi je govorija da to radin. Također kad bi išli do njega kući uvik bi svratili kod ove jedne Dragice koja je evidentno bila malo, što bi ja reka fiju-briju, to znači malo ono luda, ne da je psihički otišla nego ovako, da je peru neki filmovi. Uglavnon ta Dragica je imala neki film da priča o tome kako njoj sotona ne smi doć na dva metra, pa je nešto pričala o Jahvi (ne znan jel bila židovka, mislin da nije al eto, što je točno za Boga koristila izraz Jahve ne znan). Imala je neka dva velika rotvajlera, i ja i Kiko bi joj stali kraj ograde i zajebavali je. Nismo bili kreteni ono, mi bi sve normala sa njon pričali al bi je pitali gluposti, tipa govorili bi joj da je nama Sotona reka da će joj doć večeras. da govori da ona laže i tako. A ona bi na to nama svima odgovarala i pričala s nami. Haha, dobro ti je i ona luda bila. Ima u tome neki osjećaj superiornosti koji je on volija, očito bi mu to kompenziralo neke njegove unutarnje konflikte.

Jednon je, koliki je to luđak, s materinog mobitela sla poruke njenoj sestri. Poruke bi išle vako: “Seko, ajde molin te ako moreš kad budeš dolazila donesi mi malo faks helzima, nestalo mi ga je, i malo ornela, neman sad ako moreš ponesi mi i sto kuna i kupi malo ornela pa mi donesi.” I tako bi posla jedno deset nekih vakih poruka i u svakoj spominja faks helzim i ornel. I to je meni sve mrtvo ladno pokaziva, bez ikakve emocije ono, sad tipa da kaže: ajme Mate vidi šta san sla s materina mobitela, jok, nego on to normala jednon meni pokaza čak i usput pomalo. Kad smo pošli u srednju malo smo se razdvojili, on je poša u školu u Vrgorac a ja san u Ljubuški. Od mog sela je Vrgorac i malo bliži nego Ljubuški, a Vrgorac je u Hrvatskoj a Ljubuški u BiH. I tada smo se nastavljali družit, al ne toliko puno. Nakon drugog srednje se je priselija u Zadar i tada smo pristali bit u kontaktu. Čuli bi se i nakon toga sićan se, pričali smo. Priča mi je o nekom Martinu kojeg je ismijava, taj Martin je bija nekakav narkoman a malac je bija treći srednje. Kad sad sagledan tu situaciju, Kiko se baš nije zna povezat s ljudima. Vjerovatno se unutar sebe nikad nije ni osjeća prihvaćen, pa je to kompenzira to što bi naša te slabije, te slučajeve pa bi ih ismijava. Al ajde, bar ih nije bija i mlatija ko neki, a to ponašanje je u srednjoj poprilično uobičajeno, i ja san neke ljude ismijava i omalovažava, sad kad se sitin toga to je baš loše, al jebiga, tada nisan zna za bolje. Dalje su nekako stvari se odvile svojin tokon, on je otiša na faks u Zagreb, ja u Sarajevo i nekako, dalje sve što znan o njemu su priče. Znan da je ima udes u Zadru, on je vozija i neki prijatelj mu je poginija s njin. To mu je sigurno bilo loše. Znan i da je iša radit u Australiju. Nedavno san ga naša na fejsu, al nekako… glupo mi ga dodat. Prošlo je toliko vrimena, jebote, pa jedno sedan godina otkad smo se uopće čuli zadnji put. A sad smo koliko toliko odrasli, drukčiji… Čujen od ovog prijatelja da je on sad i u drugom filmu, da se je prominija… Ne znan, mislin da ću mu se javit, prosto da vidin kakav je, šta radi… Sićan se jedne večeri kad smo noćili kod njega. Pričali smo dugo u noć, o nekin važnin životnin stvarima… Ne sićan se sad ama ni jedne riči iz tog razgovora, al sićan se da je bilo dobro. Ne znan, Kiko sve u svemu, je bija jako pametan, bija je odlikaš, bija je lik koji ima potencijala. Ali ovako ko tip, djeluje mi ko neko ko bi moga zasrat u životu, jer ima stvari koje ga peru a nisan siguran da li se zna nosit s njima. Nisan siguran da zna odavrat pravi stav u životu, pravi način kako da se postavi prema sebi i prema životu. Možda ću saznat, kad mu se javin. Ako mu se javin. 🙂

Posted in Uncategorized.

I don’t wanna…

Posted in Uncategorized.

Pesma

Dok otimamo snovima ono malo zraka
Srca nan kucaju na rezervi
Okupani melodijon uhranjene dosade
Inertno se smijemo suncu
Dok iza, u šumi, šuškaju noćni stranci
S očima straha.

Ja te sanjan u noćnon klubu
Na misečini, na pijesku
Možda te izmišljan i možda se lažen
Možda se hranin idejama svoje nemoći
Ali osjećaj je dobar.

Čekamo voz za neki prolazni trenutak
Jedan momenat, tanak i boležljiv
Sakriven od očiju sviju, ali naš je
Momenat u kojem sve prestane
Momenat u kojem vukovi zapjevaju
I momenat u kojem si mirna.

Ja… šta želin? Di te vidin?
Vidin te tanko u očima želje
Vidin te dublje, vidin te daleko, visoko
Vidin te nježno i grubo Strastveno

Vidin te tanko, tanko, u pozadini riječi,
Iza onog zvuka kad jezik dotakne nepce
Vidin te u raskidanoj boli, ubodenu u moje tijelo, sakrivenu
Kao tajno znanje, kao veličanstvena vještina

Vidin te kako sanjaš i kako ti emocije struje prema meni
Vidin te kako stojiš dok čekaš tramvaje, kako ulaziš…
Vidin te kad su te silovali, vidin te kad si se smijala
Vidin te u prodornon dodiru, dok ti se prsti zavlače pod moju kožu
I presvuku je s mene
Da mi ljubiš meso i slatku krv.

Vidin te dublje od nade i gladnije od svemira
Vidin te snažnije od straha i ljepše od boli
Vidin te esencijalno, neodoljivo
Zamišljeno kao miris starca dok čita novine
Žar voditelja dok ti pobija argumente
Vulgarno kao pokret gole i savršeno pune noge dok se diže prema meni
I otkriva želju u svom korjenu

Vidin te u daljini, u visini
Malen i nedovoljan, nedostojan
Neosvojiv, nedodirljiv
Nepostojan
Sasvim ništavan i nepostojeći
Tražin te u ničemu, u praznini
Da dotakneš moju nepostojanost
I pretvoriš se u mene
Da se rastvorimo i nestanemo jedno u drugo
Ko pokret u zrak
Ko ljubav u prošlost
Ko jezik u ustima.

Posted in Uncategorized.

Zašto smo tu

Naprosto mi se čini da je život glup. Sve je nekako nedovoljno. Prave sreće nema ni u tragovima. Sve je relativno, sve je nekako gori-doli. Svit, materija, tijela, sve je tako glupo. Ko bića smo u potpunon neskladu sa našon mašton i mogućnostima našeg intelekta. Što uopće imamo tijela? Kakve, ama baš svrhe ima bol? Bolesti, sav taj nesnosni jad koji nas okružuje. Ajde, psihičku bol kontan, njeni uzroci su mi jasni, razumin. Ima svrhu. Ali čemu ovolike fizičke bolesti, ovolika manjkavost našeg tijela? Da nas nauči da smo ništa, da sve propada? Eto naprosto, nemamo bolje trenutno, pa imamo ili ovo ili ništa? Ili možda tribamo to privazić, kad se duhovno razvijemo nestaće i bolesti i boli? Ne virujen u ništa, ne virujen da je ništa moguće, a opet s druge strane ništa je poprilično izgledno s obziron da bi vrlo lako jednostavno moglo ne bit ničega. Ali to nije tako, i Ništa ne postoji, nego postojimo mi i svit s nama. Svit u kojem jesmo i onaj koji je u nama.

Ja neman neke teorije, neke velike dogme, velike konstrukcije umjetnog smisla i svu infrastrukturu i prateću armiju zagovornika koja ih okružuje. Ne virujen u Boga, svakako ne na način na koji se posmatra u monoteističkin religijan, a s druge strane nisan ni budista, nisan ni spiritualista ni new ager iako san bija jedno vrime, po tom pitanju nisan ništa, ali krivo bi bilo reć da san manje od ovih ostalih, jer kao i u taoizmu to moje ništa mi u biti izgleda veće od tog nešto koje si uzmu drugi, jer to nešto je samo to i ništa više, to nešto je tako malo, dok je moje ništa veličanstveno prazno, u nj stanu sve te teorije i ni približno ga nisu popunile. Neman, jednostavno teoriju koja će me zamazat, koja će mi dat neki izvana uvezeni smisao koji će bit kalup mojem uvjerenju, u mene bol zrači i plovi prazna i svoja, nije kanalisana i neku ideologiju pa da onda branin pravdu a napadan nepravdu, čuvan dobro i mrzin zlo. Stvari su takve kakve jesu i ne mogu bit nikakve drukčije. To kakve jesu je poprilično očigledno, al neće svak da gleda.

Tako da, argumenti da je ovo vako jer Bog testira čovika, da je tako jer Sotona pati ljude, da je tako da bi naučili da je ovo sve iluzija i ujedinili se s univerzumon… Ne iđe. Ne mere mi to objasnit ništa. Stvari, kakve jesu meni moraju imat smisla same po sebi. Moraju imat intrizični smisao. To je po mojoj teoriji i bolje, jer drugačiji smisao ustvari i ne postoji,  jer intrizičnost je sadašnjost. Ali to je opet moja teorija, a u praksi se radi jednostavno o tome da ne mogu čekat, da ne mogu živit u očekivanju i nadi nego da moran živit u nečemu što stvarno ima smisla i vridi življenja sad, ode, odma! Jebemu mater odma. Od škola koje cjenin mogu nać puno toga šta uvažavan. Da do kraja uvažavan nešto uvažavan Lao Cea i Taoizam. No to ne znači da se moje razmišljanje završava na tome. Uvažavan ja i elemente svih religija i neke ideje new agea, i u bućkurišu toga iman nešto što meni more dat smisao ovome.

Mislin da je u prirodi stvari evolucija, da smo ode da učimo i postajemo svjesniji i zreliji. Na neki način virujen u budističku ideju dostizanja prosvjetljenja, samo što ne mislin da je to tako dramatično i veliko ko što se opisuje u budizmu. Ili barem ko što mi percepiramo u budizmu. To prosvjetljenje bi bilo dostizanje zrelosti, prave zrelosti i otpadanje iluzija i nameta društva na našu ličnost. Stanje u kojem bi u nama ostalo ono šta mi stvarno želimo da ostane i to zbog naše dobrobiti a ne u svrhu održavanja neke naše iluzije. Da bi se to desilo mora doć do potpune svjesnosti nas samih a to je u biti prosvjetljenje. To je nešto što nan triba da bi mogli živit sritan život. Kad bi se to desilo tribali bi privazić svoju samosabotažu i moć bit u stanju živit život slobodno, potpuno i svojski. Tada bi radili šta već nas individualno usrićiva. Osim toga, mogu reć da virujen u neki oblik reinkarnacije jer virujen da živimo i nakon smrti, znači moramo se opet negdi i nekako rodit i da je poanta svega naprosto da živimo. Da živimo, rastemo i razvijamo se. Zato ovo sve loše šta nan se dešava je u biti nakupljena karma i naša nemoć da spoznamo sebe.

To mislin i to mi ima logike, a opet, da me to usrićiva, nije. Usrićiva me življenje, želja, strast, razgovor sa njon i želja da se seksamo i ljubimo, usrićiva me kava i slušanje tužne muzike, dozvoljavanje sebi da buden tužan, usrićivaju me zanimljivi i živopisni snovi, u principu usrićiva me uživanje i inteligencija. Mnogi ljudi misle da je srića vrhunac na skali i onda kad su u padu kukaju i očajnički se pokušavaju penjat na vrh. Ali nakon svakog vrhunca vala neminovno slidi pad. Srića je apstraktan pojam kojin se opisiva veliki spektar različitih iskustava. Umisto pojma srića mogli bi možda iskoristit pojam užitak i lipota življenja. To je ono što stvarno postoji i zašto se živi. A taj užitak moreš imat i na dnu skale ko i na vrvu, iako je i meni samom to izgledalo nemoguće, al sad na neki način uživan i kad san loš. Ko što je blogerica Lombardos jednon napisala, možda san i sritniji kad san tužan, jer kad san ushićen to nikad nije potpuno i uvik je prisutan strah da to more propast. A kad si doli, poravniš, znaš da je propalo i nekako miran si, napokon se ne moraš više nadat i strepit.

Al ne mislin naravno da su sad te “loše” emocije bolje od ovih “dobrih”. Mislin jednostavno da se triba naučit pripustit toku života i uživat u vožnji, prihvaćajuć ono šta nan se dešava i užuvajuć u tome. Pitate se kako uživat? Pa, uživanje je prirodna posljedica prihvaćanja. Vjerovatno je u prirodi samog postojanja da uživaš u njemu. Ali to uživanje je više u osjećanju sebe samog i rađenju stvari sa sobon a ne u utapanju u neko iskustvo. Užitak je u tome da smo mi to iskustvo i da ga proizvodimo a ne da smo naletili na nj i da nan ono triba, a nalazi se izvan nas. Nema ničega izvan nas. Užitak i lipota življenja bi bili naša životna kretnja, svaka. Kretnja naše misli, naših osjećaja, naša kretnja kroz život. Ako smo krug, krug od svjetla, od vodenastog etera užitak je mijenjanje boje našeg spektra, naše unutarnje mreškanje, pružanje krakova iz tog kruga i mijenjanje oblika. To je ono što jesmo i to je ono što smo tu.

Posted in Uncategorized.

It

Raskidaće nan se tijela
bol će oslobađat sitna zrnca krvi
koja će putovat u naše oči
iz kojih će sukljat krik.
Rasipat ćemo se u zrak
u vitar, u ideju.
Da li možemo više od opisa našeg raspada?
Da li more dalje?

Hod naših nogu kroz prostor
titra u svjetlosti
šire se aure sreće
tvoji pitki dodiri me traže
tamo di ja želin da se nađen.
Tamo di se sanjan.

Ima li kave nakon smrti?
Ima li seksa?
Ima li smijeha, suza, ima li
laganog osmjeha, koji živi na licu
punom, uhranjenom licu
napunjenom do vrha. Ima li ćaće i matere, ima li snova?
ima li oblika?
Ima li smrti?

Kao igla prodire u mene
bol obuzima tijelo neodoljivo
aaaahhhh…
dok čitavo biće igra u nadolaženju vala
ja sam, miran, dopuštan, gledan, živin.
Ja jesan bol.
Bol koja će se rasut i ulit u tvoje oči
napunit ti dušu,
putovat kao dodiri vjetra po tvojoj koži
dodiri koji te zagolicaju
i lagano se naježiš, ugodno
dok se osjećaj smanjiva
stanjiva.

I dok starci raznose vitron odjela
zastave postaju crne, vatre postaju duboke
i glad u mojoj utrobi postaje noć.
Ja mirišen, i dalje.
Ja san miris i dalje,
gust, opojan miris.
Ja putujen

Posted in Uncategorized.
Skip to toolbar