Anđeo

1

Život je možda precjenjen. Pitan se, šta je sa ljudima koji preziru život? Šta je sa ljudima koji samo čekaju da završi? Šta je sa ljudima koji se kupaju u tugi, u hodnicima ludnice koja se zove život, samo čekaju vrata izlaza.
Ja znan jednu taku osobu. Ona mi je dosta bliska. Radi se o mojoj sestri. Tema mi je bolna i često san tija pisat o tome a da nisan moga. Ovaj put zapravo pišen poprilično ravnodušno i hladno. U stanu san, nisan skoncentriran i konfuzan san. Izgubljen san i bojin se. Bojin se sebe.
Sestra mi ima neku vrstu psihotičnog poremećaja. U dijagnozi piše akutni psihotini poremećaj, ali kako su te dijagnoze često varijabilne, pitanje je da li ta dijagnoza odgovara, psihijatar misli da je možda i prejaka, al eto. Kako se to šta odvije ostaje u misterijama ljudske prirode, u misterijama egzistencije i psihologije. Zašto neka bića na ovaj svit dođu tako krhka i ranjiva, zašto neki ljudi ne mogu uopće da se oforme u ličnost, ostaje nerješeno pitanje.

Moja obitelj nije ništa posebno. Istina je da su mi roditelji oboje onako nesigurni, s ćaćine strane ima nekih trauma i svi su pomalo ko siročad, jer su ostali bez ćaće jako mladi, ali to nije ništa baš toliko drastično da se je na našu obitelj očitovalo. Ali bilo kako bilo… Moja sestra je vazda bila nesigurnija. Ko dite je bila plačljiva. Ja je se sićan da je na putu kraj naše kuće, koja je na posami u selu, znala hodat po noći i u par navrata bi naglo potrčala. Jednon, kad san sluša muziku, pitala me je o čemu razmišljan dok slušan muziku. Pogledala me je sa zanimanjen koje san prozra, bija san mlađi, i u čemu je stvar, neki intuitivni osjećaj koji čoviku bude jasan da mu se nametne, da je naprosto čoviku sasvim jasno istinit, mi je odma sve reka. Zna san zašto me to pita. Zna san jer san i ja to radija i bija san svjestan da tu nešto nije u redu. Zna san da dok slušan muziku zamišljan neke scene, tipa sebe kako umiren, svi mi prijatelji dolaze na sprovod, plaču… Sebe kako se isprsin prid par cura iz razreda i buden faca. Zamišlja san, nisan razmišlja. I bilo mi je jasno da i ona to radi i da me pita da vidi jel to radin i ja. Slaga san da ne razmišljan ni o čemu.

Kasnije se sićan, kad je radila u kockarnici blizu naše sridnje škole. Sićan se problema kad bi dolazila kući taksijen ujutro i kad bi mater ustavala i derala se na nju, svađala se s njon što ne dane otkaz tu. Sićan se kako mi je nabijalo nervozu. Onda bi dan odspavala do navečer, i cilu noć pila kave i bila budna. Idući dan koji bi otišla na posa bi često za vrime velikog odmora doša kod nje da uzmen neke pare koje bi mi uvik dala. Stvar je zapravo, saglediva u više točaka u vrimenu i prostoru. Već prije nego što se tu zaposlila, otišla je na fakultet. Moji nisu imali nešto posebno para, ali koliko ja znan i koliko mogu znat, ona je živila u stanu sa jednon prijateljicon koja je bila dosta bogatija. Tu godinu dana se je žalila na probleme sa kukovima i da joj je jedna noga duža od druge. Na preglede je išla sama, nije dala ćaći da uđe s njon, i vazda bi bilo isto, doktur bi reka da nema nikakvih problema, a ona bi rekla da doktur nema pojma. U toj godini nije dala ni jedan ispit, rekla je da nije tila polagat jer je vidila da to nema smisla, da joj roditelji nan nisu davali dovoljno para. Mislin da je dobivala 50 maraka za tjedan. Sad zapravo nisan siguran je li studirala još jednu godinu, mislin da jest, i da isto nije ništa položila, al to zapravo nisan siguran. Uglavnon, bilo sa ton još godinon il bez, moji su joj rekli da traži posa jer da joj više neće plaćat fakultet.

Nakon što je našla posa priča je postala obrnuta, jer je posa bija loš, u kockarnici, plaća tisuću maraka ali dan radiš dan ne radiš. Na poslu nije bilo perspektive, a mojima je garant i smetalo jer in je bila sramota od sela da ona radi u kockarnici. Ćaća je godinu dana il dvi iša po nju jutri u 5 i vraća je, ali nije bilo nekog pomaka u ciloj situaciji. Također, moji su sumnjali da se jebe s gazdon, navodno je ćaća jednon uša u radnju i zateka potpuni mrak uz neki razgovor njih dvoje, al pošto je moj ćaća zapravo jako uplašen i… da ne kažen kukavica, samo je izaša odatle. Gazda inače ima ženu i dicu. Ali ovo sve je lako moguće i netočno, jer se ne mere znat. Bilo kako bilo, nakon par godina rada… Sićan se. Taj misec je bija neki problem sa taksiston koji ju je vraća kući. Ona je bila strašno nervozna, stalno me je zapitkivala neka poprilično nebulozna pitanja u vezi neke njegove automobilske nesriće koja se valjda desila, u Hrvatskoj negdi… Nakon toga se sićan. Kad mi je ulazila u sobu. Igra san igrica i nešto je pucalo ona je govorila: Ante, ugasi, Ante nemoj, i bila van sebe. Bila je izokrenuta, izokrenute svijesti, izokrenuta uma. Slabo se sićan kako se točno odvijalo, ni ja tada nisan bija baš dobar, i znan da su moji uz pomoć nešto naše rodbine pokušavali nekako da je dovedu da dođe sebi. Na kraju je naravno završila kod psihijatra.

Bila je na tabletama misec dana i u priliku je došla sebi, ali je i dalje bila jako kruta i nemirna. Ubrzo nakon toga otišla je u Grad na moru di mi živi druga sestra da traži posa. Psihijatar je bija zaključija da je ozdravila i skinija ju s likova. Na kontrole je išla s mojon materon koja je lagala da je ona dobro, više manje i jer nije ništa znala uopće o psihičkoj bolesti ko takvoj a i jer vjerovatno ne bi mogla sa njon izać na kraj od svađa da je govorila šta zapravo misli. Nije dugo bilo da u tom Gradu na moru nije postala pravo loše, i sićan se večeri kad se vratila kući. Spominjala je sotonu, da je loše… Sićan se da san bija jako suspregnut, pokušava san držat što veću distancu od svega toga što se dešavalo i sve to mi je nabijalo jaku paranoju da i ja tako ne završin, jer san zna da i ja iman problema. Kad je tada doživila nervni slom, bilo je ozbiljnije i jače i završila je hospitalizirana na misec dana. Nakon toga se vratila jako ukočena i praktično ko biljka. To je bila druga osoba, drugačijeg izgleda, a po ponašanju samo tijelo sa blagon naznakon osobe koja je nekad u njemu boravila. Sva srića moja treća sestra je tu zimu bila tu, i s njon uporno mic po mic radila da se desi neki pomak. Ona je u nju virovala. Ja nisan moga. Nisan zapravo moga o tome mislit, bija san u Sarajevu i zapravo, osjeća san se ko da, sam vezan svojon vlastiton nestabilnošću za cilu moju porodicu i tu situaciju, pokušavan pobić od nji, a i od sebe. Pobić vezan svojin stanjen i financijama. Sićan se da san jednu noć u snu zamolija Boga da od mene uzme energije ako more i dane njoj. Sićan se kako san tada osjetija nešto u sebi, neki val nešto, nešto što je teško opisat. Virova san tada da se to stvarno desilo. Danas ne znan šta o tome da mislin, al desilo se nešto. Da ništa u meni, ali virujen da je i ona osjetila moju podršku.

Danas je sva srića bolje, ali psihička boles kao definicija stanja i dalje ostaje. Kao biljeg u licemjernon malon mistu, u kojem svi se skanjivaju nad onin čega se sami boje i što i sami imaju. Ostaje i ko činjenično stanje njene krhke i zapravo, slomljene psihe. Ostaje činjenica doživotnog življenja uz tablete, ostaje praktično jako mala radna sposobnost, zbog dezorjentiranosti a i zbog prevelike osjetljivosti na stres. Srića je, pa financije ia u priliku obezbjeđene, obezbjeđen jedan pristojni minimum, pa je bar s te strane u redu. Ostaje onda stanje, s kojin san počeja post. Ostaje življenje života ostavljenosti, pustoši, smrti. Ostaje činjenica da su svi daleki, da su svi otišli, i da je ona sama. Srića je pa mi najstarija sestra nije udata a nji dvi su dosta bliske. Ali i to je promjenjivo stanje. Zapravo, je stvar jedno jako veliko pitanje. Ona ima 30 godina, već se je pomirila sa tin da je njoj život gotovo. Realno, ona odbrojava dane dok umre. Njoj života nema, ima ga jako malo i oskudno. U selu, tu di jest, tom istom selu koje je meni i bitno i omraženo, tom istom selu koje je moj tihi al ozbiljni strah, da me možda čeka. Na isti način ko nju. U selu nema društva, ima nešto sitno, kako već neko vrime ne vozi i strah ju je obnavljat vožnju, nije ni mobilna a i da jest nema s kim di ić. Zapravo nema šta tu uopće radit, a već je sama svjesna da, ako se stvari tako odviju da mi svi budemo živili svoje živote kad nan roditelji umru, ona vjerovatno iđe u neki dom. I srića je pa joj to nije uopće loša ideja. Nije jer je njoj život ionako gotov. Završija je kad je neuspjelo počeja, u ranim dvadesetima. Tada se nije ubila iako je mislila par puta. Ali to što se nije ubila zapravo ni ne znači da sada živi.

Dugo i često se bojin toga, bojin se sebe i svoje vlastite nestabilnosti. Zakrizira san litos i mislija da san gotov, živi strah mi je bila baš – ona. Mislija san da me čeka isto što čeka nju. Već dugo i često san mislija kako ja to ne bi moga, kako ne bi moga da znan da moran živit kod nas u selu cili život. Tada, litos, san konta da san olupina, da me čeka život potpuno promašenog propaliteta koji će izgubit ama baš sve šta mu je život činilo, i priželjkiva san da umren, da poginen nekako, jer san zna da je loše da se ubijen, da me nakon smrti čekaju svakakva sranja koja san triba rješit za života ako to uradin. Odbrojava san dane u panici i vrućoj anksioznosti, dane koji prolaze i nada se kako će ih što manje bit do moje smrti. Još san na jednoj tableti za anksioznost i nisan ponosan svojon stabilnosti. Zapravo zadnjih dana kako san doša u Sarajevo tražit posa, poprilično san nesiguran i sve me strah da opet ne oden u kurac i ne moradnen se vratit kući. Uopće nisan siguran u sebe, iako doduše i puno san manje nesiguran nego prije. Neman nikakvu ni svrhu ni cilja, neman razloga za života, neman više manje ništa. Osim bar stvari koje me bude, zbog kojih se budin il zbog kojih nekad teže spavan. Prijateljica mi je opet zakrizirala, vratila se kući, dala otkaz, prikinila s momkon i opet je na nekin tabletama iako neće bit na njima dugo. I njoj se trakavica neprekidno vraća, konflikt nije preradila, nije ga privazišla. Ja mislin da ja poprilično jesan, ali, ne znan. Ne znan koliko je moje stabilnosti stvarna stabilnost a koliko ona okrugla bijela koju pijen svako jutro. S tih tableta se svakako planiran skinit i sigurno to i moj psihijatar planira. Iako, sad je prid menon velik zalogaj, i neman namjeru ulazit u to trenutno. Nisan siguran da mogu.

A šta ću danas, sutra? Ko ću bit, di ću bit? Šta ima od mene, polupanog i preslabog, preslabog za život koji me melje a pogotovo za onaj život koji sanjan i zamišljan. Da zamišljan neki manji i drukčiji život, možda i ne bi bija neurotičan. Možda bi me bolija kurac. Jung kaže da su neurotične osobe one osobe koje imaju potencijal za više od onoga što sad jesu, koje mogu nešto više, ali imaju neki konflikt koji in blokira rast. Da ja neću više, možda i ne bi bija neurotičan. Ostaje pitanje, šta će bit, kako će bit. Di ću… Ostaje i činjenica daljine, daljine od obitelji, daljine od sestara, od rodbine… Postoji nešto što se zove hereditarna opterećenost, i nešto što se zove lojalnost, u psihologiji. Ti pojmovi često objašnjavaju zašto obitelj imaju tendenciju da budu kolektivno tragične, i kako jedna karika u lancu vuče druge, i kako je teško da se krug razbije. Zapravo moje obitelji s ćaćine mi strane, uključujuć i moju, vlastitu, su podosta nesritne. Više manje niko tu nije nešto sritan. Niko nije nešto ispunjen. Sestra koja mi je udata je udata za lika s kojin ja neman zašto ni dvi rečenice progovorit, a lik je poprilično kritičan. Njoj je zapravo dosta vrimena s njin bilo dosta loše, ali čini mi se da je sad dosta sritnija, da se je izborila za se i da mu je malo pokazala zube. Čini mi se to i to mi je drago. Najstarija sestra mi se muči radeć sezonu na moru već deset godina. Nema momka, nije mi iskreno ni baš zrila za neke prave ispunjujuće veze, od fakulteta je odustala nakon što je jedna krava od profesoric3e inzistirala da joj se plati ispit. Ostaje treća sestra, o kojoj je ova tema, i – ja.

Zapravo mi se ne sviđa što ovo pišen na mistu di dosta blogera ima idiotske stavove o meni a znan da ovo čitaju. Nervira me, ne bi tija da ljudi koji me ne razume uopće išta znaju o mojoj intimi. Ali šta je tu je, i neman di drugo, a i, ko ih jebe. Ko jebe išta. 🙂 Ostaje pitanje, melankolija, miris slatke propasti uz polustepske poljane moga sela… Tabani na zemlji na kojoj je vrime stalo. Sunce koje prži zjenice i tabane, i vrime koje je neumoljivo sporo… Zemlja, koja nikoga ne štedi, koja nikoga ne ostavi bez gorčine. Moja zemlja je dobra za vino, za ono pravo, sušno, gorko. Za ono ljudsko vino, za poeziju, za gorčinu. Možda nije slučajno da je Tin Ujević rođen tek 7-8 kilometara od mog sela. Samo što ova poezija nije o šipcima i smokvama, ko što to hercegovački autori vole pisat. Nije ni o domovini ni Hrvatima, nije ni o vjeri, iako…. Se na kraju svede na vjeru. Svede se na nadu, da će, kako mi je to sestra rekla: “Život je dolina suza, ali Bog će tebi kad umreš obrisat suze.” Svede se na čekanje drugog života jer ovaj ne valja. Ovaj se prižive, istrpi. Budeš dovoljno dobar i hrabar da se ne ubiješ. Budeš dovoljno hrabar svaki dan se ustat i suočit sa istin prokletin danon, prokletin ko onaj jučer i onaj sutra. Sa istin prokletin vrimenon koje ti ne iđe u korist. Ja pak, živin neke druge živote. Za sada koliko toliko uspješno, bolno i sa puno borbe uložene, živin život koji vridi živit, život koji je intrizičan, koji se ne živi ni zašta nego za njega samog. I ako dođen do točke da više ne živin za to, nadan se da će život imat milosti da me dokrajči efikasno i brzo.

Posted in Uncategorized.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Skip to toolbar