Monthly Archives: December 2015

Hehehehehe

Posted in Uncategorized.

Mjau mjauU

Koje su vam najbolje? Ja ne znan, samo znan da mi je vala drago da su dvi tisućite završile. 🙂

Blog o nekim, to jest brojnim plemenima koji još i dan danas žive svojim načinom života: http://www.beforethey.com/tribes-journeys

Ne znan za vas al meni su Maori predobri. I zgodni i moćni i muževni. Nisan na žene baš obraća pažnju. čini mi se da nemaju previše slika. Jedna ona što je bila bila (haha, bila bijela da preveden :P) mi je izgledala ko Europljanka, što mi je bilo zanimljivo. Inače pomalo su ko Europljani, pomalo ko Japanci. Japanci ne mislin na sve Azijate (to bi već bilo ‘ko Kinezi’ :D) nego na baš Japance. Nego na baš Japance, šega konstrukcija. Dakle na baš Japance ne samo na neke nako što nisu baš Japanci al eto kao malo bi i mogli bit. Ugl zannimljiva bjelačko azijatska kombinacija izgleda, još s tim da su tamni, imaju dobar pigment, daje baš dobar efekat. Pročačkajte malo po blogu jer ima nekih opcija koje se ne skontaju na prvu.

A Huli su mi… tužni. Jako tužni, slika onog prvog koji je pozira sa žuton maskon, kroz oči mu se vidi toliki strah i tuga. Baš oči sve izdaju. Al izdaleka se ne vide pa ne sumnjan da ih se tako ovi iz drugih plemena plaše.

Posted in Uncategorized.

Dug post al et

Neke su se stvari prominile, neke su ostale iste. Neke ko da sse ciklično vraćaju i vrte, al vrate se svaki put malo drukčije i bolje. Čak i kad je gore, pomalo je bolje. Bliže san sebi, više manje, čak i ako san naizgled dalje, zapravo san bliže, jer ljudi žive u iluziji da spoznavanje sebe i rješavanje svojih problema je jedna fina vožnja koja postaje lipša i lipša svako malo i sve teče tako glatko ko med i mliko. A nije, za početak, ljudi se često moraju pomirit da će bit gore. Jer će bit gore, al ako odbiješ to prihvatit i kreneš se opirat tome da ti sad mora bit loše i gore nego do sad, ako bižiš od toga, onda će ti bit i još gore. Nakuplja mi se misli i opet san u pomalo plodnom terenu za pisanje i razmišljanje. Dobar san al san u nemiru. Ne mogu se baš smirit, stalno ima taj osjećaj da nešto nije još, nije još kako triba, nešto se triba još postić, triba uradit. Jel zna neko taj osjećaj, mrsko mi se fokusirat na nešto tako, strpljivo, mirno, jer iman osjećaj ko da iman nešto radit, stalno iman osjećaj da moran nešto radit. Da nešto što triban nije gotovo. A to nešto što triban se odnosi na uspostavljanje boljeg kontakta sa samin sobon i razvijanja sebe… Rješavanja blokada i anksioznosti koje iman, bijega koji radin. A to neće bit brzo.

U međuvvremenu san prista na jednu profesionalnu obavezu koja mi izaziva blagu napetost, jer me jee strah da mogu imat napadaj panike, taj strah mi zapravo sve živo more pokosit, bilo šta, i stvari u kojima san dobar i znan da san dobar, čin se pojavi taj pritisak da ja to ‘mogu zajebat’ i da će onda to ‘svi vidit’, i da ću ‘ispast lud, budala’ i da će ‘svi vidit moju slabost, svi će me skontat’, čin se to pojavi onda sve postane puno teže, nekad do granica izvedivosti. Oko povratka u Sarajevo me uglavnon frustrira ta situacija povratka odnosa s jednin prijateljen s kojin san eto, dobar, ali s kojin mi postoji taj neki pritisak, pomalo tereta s njegove strane u smislu da opravdan kako se ponašan prema njemu, da mu ‘ne buden čudan’ jer mi zapravo nije nešto općenito do odnosa na načine kako san ih dosad održava, da se ‘ne osjeća iznevjereno’ jer smo eto prijatelji a strah me da ako pomalo se ne buden prilagođava toj nekoj željenoj slici, za koju ja mislin, jako je bitno to, da za tu sliku prosto ja mislin, da on želi od mene da takav buden, da ću ga iznevjerit, da će bit ljut na me il da ćemo uć u konflikt koji ja s obziron da se previiše viđamo (i nije izvedivo da se ne viđamo, iz praktičnih razloga, da ne detaljišen), neću moć baš podnit, jer će mi nabijat pritisak.

Ovo je otprilike moja paranoja… Al i bez toga zadnji put kad san bija u Sa bija san nervozan jer nekako, čim ljudima ne mogu pričat otvoreno ako san nervozan, ajmo reć govorit in o tome i o tim svojim problemima i prosto da se i to zna, odma se nekako zatvorin i ne mogu bit prirodan, izbjegavan kontakt, na fazon o kojem san priča u zadnjem postu… Socijalna anksioznost jaka. Al ta anksioznost je simptom. Ljudi se često baziraju na simptome, ali svaka anksioznost, svaki psihički problem ima svoje realne uzroke, unutar čovikove glave. To je ono što ljudi često neće da prihvate, da se suoče s tin jer onda bi se morali suočit s tim problemom i priznat ga sebi, prihvatit odgovornost za nj. Puno je lakše krivit druge il nešto drugo izvan sebe za svoje stanje. Ili ‘gene’ to je nešto posebno popularno kod malo neukih ljudi, ‘to je genetika’ i tako, ugl to nisan ja kriv i nema smisla da ja o tome mislin nego samo ignoriši i živi iz dana u dan i tako. Zanimljiva kombinacija neke vrste naučne pismenossti i elementarne naučne nepismenosti. Eto, ima malo napretka, sad se ne krivi đavla i Boga nego gene, (iako neki krive i dalje ovu spomenutu dvojicu), ali se o tim genima pojma nema, a da ne govorimo koliko se zna o osnovnoj psihologiji. A i da ne govorimo o tome da i službena verzija medicine koja drži da su psihički poremećaji uzrokovani genetskim razlozima i da je to ‘poremećaj kemije u mozgu’, zapravo nikad nije našla dokaze za svoju tezu. Nikad nije nađen gen koji se drži uzrokom i za kakvu psihičku bolest.

Složeno je to klupko, al polako je i rješivo… Samo se nadan da ću ga uspit rješit dovoljno brzo, to jest, a ću ga brzo uspit rješit dovoljno da san sposoban živit otprilike normalno i bit samostalan. Ima taj termin lojalnost… O tome san već pisa. Ukratko to se radi o tome da mi, uspijevanjem u nekim poljima u kojima naši roditelji nisu uspili, imako osjećaj da ih izdajemo. I tako ljudi onda sebe nesvjesno sabotiraju i žive nesretne il nedovoljno sretne živote zbog toga jer ni njihovi roditelji to nisu uspili uradit. Primjetija san to kod sebe, primjetija san i na odnosu s curama da mi je lakše komunicirat ostvarit odnos s curom ako je malo sjebana, dok s druge strane, to mi zapravo uvik kasnije smeta i nikad ne mogu formirat potpun odnos. To je zato jer san i sam takav i onda si kompenziran to, tako što se osjećan sigurnije s nekin ko je sjeban ko i ja… Odgađan suočavanje. Iako djelon je to i prirodno, ono, slični nađu slične i tako. Ali eventualno takvi odnosi mogu postat otežavajući, i to, naravno, na istu korelaciju na koju to more bit moj odnos s roditeljima. Jer eventualno, pitanje je kakav odnos bi ja ima s nekin ko je sjeban kad ja ne bi bija sjeban? Primjetija san da i tu postoje lojalnosti, šta ako ja baš uspijen i onda više ne buden na istom levelu s ton osobon il me ne bude zanimala? Dobro, ja sad ne ulazin u neke duboke odnose, ni u kakvom dubokom odnosu trenutno nisan s nekin, dubokkom u smislu nekih očekivanja, u smislu ideje za vezu npr, to mi ne pada na pamet. Al eto desi se da se povežen tako s nekin. Mislin djelon me zanimaju problemi drugih ljudi i volin ih rješavat. Volin i iskreno želin bit podrška, a naravno, ti odnosi imaju i dimenziju van tih problema. Al također iman osjećaj i da se iz svoje slabosti povežen sa dosta ljudi i onda mi pitanje bude, šta ako ja sutra skontan da me ne zanimaju? Oću li ih izdat ako prestanen imat s njima odnos kakav iman sad? Ne bi ja nikad ima razloga nekoga ignorisat il odbijat kontakt, jasno, al ono, realno sutra me more to ne zanimat, mogu ne ulazit emocionalno u to i tako će to realno i bit, kad buden radija i živija život ozbiljno neću se moć toliko ni družit sa svima. Mislin, jasno, nema tu nekih očekivanja velikih sa druge strane al eto, meni bude, ja se onda osjećan tu nelagodno. A malo mi je toga pun kurac. Malo bi me više triba bolit kurac.

I onda dođe taj momenat da je teško dalje… Jer dalje tribaš sam. Jer sjeban, okružen sjebanin ljudima imaš podršku, imaš sve… Ali nemaš ništa, nemaš sebe. Nije da nemaš ništa, al dugoročno te nema. Ko ni njih s tobon. Svi mi težimo da se sredimo više manje. Neki nisu, ali takvi me ni ne zanimaju. Jer ipak i ti ljudi s kojima se povežen zbog sjebanosti su borci. Ne povezivan se s ljudima koji se ne suočavaju s svojim problemima. Ne jer mi je to neki moj veliki princip nego jer me u praksi takvi ljudi ne zanimaju. I tu dođe onda taj momenat, tog mog, nedovoljno razjašnjenog odnosa sa roditeljima i činjenice da ja moran dalje sam. A da tu nisan s njima. Da nema njih. Mislin, da se razumimo, njih nema već odavno. Ružno je to reć, jer ih ima, itekako ih ima, ali u smislu emocionalnog odnosa koji je na nivou zrelih osoba ih nema. Moj ćaća je emocionalno dite. On je osta emocionalno na nivou diteta. Ima nerješe probleme u vezi svog vlastitog samopouzdanja i svoje moći. Ljude uglavnom ne mere gledat u oči, mislin ljude koji su van uže obitelji. Jasan pokazatelj socijalne anksioznosti. Generalno u životu se je svega boja, osta je sam, ko napola pustinjak, mentalo zapravo, nepovezan ni sa kin na način na koji ja vidin da bi povezanost tribala bit. Također je ekstremno težak i tvrdoglav, paničan, neostvaren profesionalno, zapravo, svoj život je sveja na 30 posto onoga što bi triba bit jedan život po mom mišljenju. Ima on također i dobrih strana al biće post prevelik ako sad o njima krenen. Dobra je osoba, dubok je, inteligentan, zanima ga svašta, iskren je i dobrodušan, to su sve dobre stvari koje san od njega pokupit. I sposoban je, samo što se je ubija u pojam svojin strahon i neizgrađenon ličnošću. A to je više manje zato jer je osta bez ćaće ko jako mali, jer mi je dedo poginija, i ostali su njih četvero sami sa materon.

S druge strane, mater mi, je iz, pa mogli bi reć i nepravednih razloga ostala samo sa završenih 4 osnovne. Pošto je najstarija baba ju je odabrala da se brine o ostalima, i ona je ostala na tome ko na svojoj životnoj dužnosti.Inteligentna je, ima dobar smisao za humor, brza, bistra, ali potpuno nerazvijenih potencijala. Također je društvena, za razliku od ćaće koji je praktično asocijalan. Kad se je udala za ćaću mi… Dočekala je je ista situacija ko kući, grupa neizgrađenih ljudi koji su emocionalno ko dica, o kojima se triba brinit. I to je i radila. Ne vidin poantu njiova života. Njima je život rad i odgoj dice. I molit se Bogu. Ništa od toga meni nije bitno u životu. Rad je bitan, jer u životu želin radit ono šta volin, al svakako, nije mi bitan samo da bbi priranija dicu i da bi radija šta god. Tako da, uopće ne vidin kako da se povežemo. Istina je, stvarno me vole i odgojili su četvero dice u teškim situacijama, što je vrh. Stvarno to cjenin i cjenin ih ko osobe. Al nemamo osnove za povezanost, naprosto, nema nas. Od srednje škole ja san zapravo, potpuno sam o sebi. Nikad s njima nisan moga pričat o nekin svojin problemima. Nikad nismo mogli bit na istom levelu. Naprosto, oni su zapravo, od onog momenta kad san ja a i ostale sestre mi, od kad smo samo malo odrasli, pa i ušli u pubertet, sedmi osmi razred, oni su iza nas. Već tada smo ih izgubili da nas mogu razumit i u nečemu bit podrška. Inteligentni su ljudi sa potencijalima koji su nažalost zbog svojih životnih okolnosti a i svog pristanka na njih, ostali na nivou nekih budala u selu koji ne mogu završit 8 razreda osnovne bez da neki dvaput ponavljaju. S druge strane, neki roditelji su dovoljno i slični mojima, al dica budu sličnija njima. Moje sestre su sličnije mojim roditeljima nego ja. Ja se, naprosto, razlikujen. Naravno, vidi se da smo mi jedna obitelj i volimo se al ono, ja potpadan pod druge filmove i to je tako.

I to me ostavlja u jednom emocionalnom defincitu koji moran sam prevazić a ne znan kako. Moran osstvarit odnos sa sobom a ne znan kako. Odnos s drugim ljudima, a ne znan kako jer prenosin svoje neostvarene odnose s roditeljima, na odnose s drugin ljudima i onda ni s njima ne mogu ostvarit adekvatan odnos, kontakt i bliskost. Mislin, kažen, volimo se mi, sve je to super, al nemamo odnosa. Neman ništa u vezi mene što mi je bitno, a da me u tome roditelji razume. Ne razume. S dosta truda, obostranog, došlo je dotle da me donekle razume sestre… Al i to je labavo. Eto, neshvaćeni umjetnik. More zvučat klišejski, ali je tako. Radi se o tome da san, gradeć svoju ličnost na osnovu one mojih roditelja, jer tako se ličnost gradi uopće, sam preslika njiove pravce i obrazce koji su meni potpuno neadekvatni, a srića dovoljno san borben da neću da na nje pristanen. A onda, izlažeć iz tih obrazaca, iman tu težinu bivanja samim i taj, zapravo iluziran strah, od izdavanja svojih roditelja time da oden. Onda emocionalno, od njih odlazin. Na nekin način pristajen (prestajen) bit njiovo dite. Postajen svoja osoba. To je uvik teško, možda je nekad i teže ako si ima dobre roditelje, sposobne, s kojima imaš odnos al koji od tebe opet imaju nerealna očekivanja. Tada taj strah od izdaje je možda i jači. U mom slučaju je strah i blokada jaka, jer se radi o tome da iman neke stvari nerazvijene još iz ranijeg djetinjstva, jer san si preslika probleme svojih roditelja iz njiovog djetinjstva koje oni nisu nikad privazišli. Zato pazite kad pravite dicu. Pazite kakva ste osoba. Najgore je kad neko ne zna baš puno šta će odd svog života pa napravi dite i zapusti sebe. To je maksimum sebičnosti koji osoba more imat… I da. Roditelji, ako vam dica imaju dosta problema u životu, to je znak da ih imate i vi, samo što ste nekad odlučili da nećete radit na njima, a sebe ste slagali da problema uopće ni nema. I ko konačan i definitivan zaključak, svaki roditelji iz odgovornosti prema ditetu ima dužnost da radi na sebi. Ako već neće da radi iz odgovornosti prema sebi. 🙂

Posted in Uncategorized.

Eto

Skonta san da nisan ima nekoliko pisa, pa velin, da isproban koliko mi je sad mrsko srat, pa da vidin kako bi išlo. Nisan nešto vrlo u folu za pisat, al malo mi se da. Ko vremenska prognoza. Ne dešava mi se ništa posebno u životu. Malo se ne pripoznan u nekin momentima i vježban neke stvari koje nikad nisan uspija ostvarit a esencijalne su za život. Tipa upoznat samog sebe i tipa dopustit sebi da normalno živiš i postojiš, ne ubijat se u pojam, ne bit u paranoji sam od sebe i ne prikrivat se od drugih pod svaku cjenu, i to nekad baš hinjski vješto, hinjski najviše po samog sebe jer perfektno odglumin scenu prid drugin ljudima i onda kad se publika raziđe ostanen sam glumac ko govno, i skinen masku i najrađe bi plaka. A uglavnon ne mogu, previše me pukne nervoza. Teatralan san i iman talente, jebiga, neću reć da se nisan svjestan. Al zato u nekin drugin aspektima… Pucaju šavovi.

Zapravo mi je strašno teško bit prirodan. Užasno. Kad npr, par minuta gledanja sa psihoterapeutkinjon, prostog ono, gledanja opuštenog u oči bez ikakve neke priče koja se vrti, ne znan kako da izveden a da ne buden sav u grču. Mislin nema se tu šta izvodit, triba se sebi dopustit al to ne iđe lako. S druge strane, nešto san od sebe višto sakrija da ne znan to ni nać, iako neću reć da mi ne iđe sa psihoterapeutkinjon, i iđe i to dobro… Al triba vrimena, što me užasno iritira jer u životu iman trenutno dobre šanse i dobre ponude što se mog poslovnog a i ljubavnog (jer volin to šta radin) života tiče. A mene pere nervoza. A ja ne mogu prihvatit jednu ponudu da dan buden na jednon mistu i 15 minuta radin nešto u čemu san zapravo jako dobar, od panike da će me handrit teška nervoza i da ću to morat otkazat. Jebiga, kad me je handrila. Zadnji put san maka kući iz Sarajeva jer san opet ima jak napad panike i jedva san ga iskulira.

Teško je pisat, teško je to opisat… Ne znan ni ššto ni kako ni komu. Nikakva efekta od ovog bloga nema, skoro nikakva, iako ima nešto, baš psihoterapeutski u tome da spontano opisuješ i redaš svoje misli a da znaš da će ih neko vidit. Ima nešto u tome dobro. A et, jedna fina finesa u životu, nekad se more činit i realno more i bit dosta važna. Al nije bitna ni za šta realno. Ni zašta osim nas. Teško je priviknit se na to da će sve ostat isto, to jest da ćemo mi, svi mi, ja, prvi ja, odigrat neku nevažnu vjerovatno ulogu u svemu tome… Pričan o dešavanjima u svitu, politici i minjanju svita. Iman velike ambicije, i znan da iman potencijala i da san sposoban. Još samo da stvarno buden sposoban koristit te sposobnosti. Nisan siguran koliko su te ambicije velike al nisu male. Ambicije su mi vjerovatno da buden politički i, hajmo to tako reć, umjetnički, artistički, aktivan barem u zapadnoj Europi kao regiji. Dakle, ne želin ostat u granicama balkana. Pogotov BiH. Osjećan se više kao ajmo reć Europljanin, zapadnjak nego prosto Bosanac il Hercegovac… Zato me ne zanima i bilo bi mi malo loše da ostanen samo u BiH. Zapravo se po nekin stvarima pronalazin više sa ljudima izvan BiH.

Neman neke grandiozne planove niti moran bit super star, al prosto da buden aktivan, dakle da nastupan po zapadnoj europi, na engleskom, i da ne nastupan tako ritko, a možda i da na neki način utičen na stvari van BiH politički. Makar pisanjem kao novinar za neke portale. Ne znan pta očekujen i zapravo teško mi pada da se nikad ništa neće minjat, to jeste da se ljudi više manje neće prominit, osim možda manjine. Volija bi da doživin neke dramatične događaje i promjene a jedino dramatično je zapravo to nepodnošenje monotonije i beznandno sporog odvijanja stvari koje se odvijaju u sasvim nejasnom pravcu bez ikakve nade da će se išta brzo prominit il razrišit. Do mene je, mislin da kad nađen više unutarnjeg mira da će me to manje brigat.

Čudno je kako nosimo sebe sa sobon, sebe starog 2,3,4,12,13,14, itd, godina sa sobon stalno. Zapravo svaka naša emocija je vječna i uvik ostaje zapisana u nama. Iskustvo je vječno, čak i ako ga zaboraviš njegovi efekti su vječni. Puno ljudi bi se zavaralo da na njih ne utiče obiteljska situacija. A lažu se svi. Ako ste sjebani, ovako, ono niste baš sređeni i imate nekih problema koji vas more, a imali ste neke obiteljske probleme, imate te naše male obiteljske tajne koje svi imaju, niste baš nešto sa roditeljima dobri, imali ste obiteljsku tragediju, e pa otprilike 95 posto je da je upravo tu uzrok vaših problema. Govorin o psihičkim problemima neke vrste, iako ne nužno o neurozama il drugim poremećajima. Možeš pobić od kuće, možeš pobić od roditelja, al nikad nećeš pobić od njih u sebi, zapravo bižeć i negiranjen njih u sebi, im postaješ rob. Sebi. Svojoj slici sebe i njih. Danas kad san radija ovu vježbu na seansi, a prethodno je već utvrđeno da svoje slabosti povezujen sa slikon svog ćaće, po prvi put san doživija osjećaj, da vidin, zapravo, da nekako skontano ono, na fazon paf: Ja nisan svoj ćaća. Možda je dite u meni tek danas skontalo da ja nisan svoj ćaća. I da iman slobodu da djelujen drukčije. Al i odgovornost. A i sjebano je, šta ako zajeben? Lakše je držat se onoga šta je sigurna zona i dokle me ćaća more zaštitit. Govorin psihološki, ćaća u stvarnom životu more bit i mrtav. Govorin o ditetu u nama koje je živo kao i prije i kojemu je ćaća uvik živ.

Također san skonta da me jedna cura s kojon san se jeba i mogu se opet jebat zapravo malo podsjeća na mater. I da je to zapravo razlog što mi je je nešto mrsko zvat opet da se jebemo. Iako zvaću ja nju vjerovatno i privaziću to, al eto… Zanimljivo za primjetit. Definirani smo roditeljima do nevjerovatne mjere i zapravo, dok to ne osvjestimo i ne oslobodimo se te identifikacije, fiksacije i lojalnosti, nikad nismo slobodni. Stvarno, baš san danas razmišlja, koliko je teško bit slobodan. Ne bit rob fiksacijama koje imaš u glavi. Bit autentičan, osvjestit sve u sebi šta te sputava i stvarno donosit svoje izbore. Ne samo radit ono šta te na prvu privlači po inerciji, nego istraživat. Pustit znatiželju na volju. Teško a predivno nešto za živit zapravo. Život more bit predivan stvarno, predivan i dubok sto posto.

S druge strane, zanimljivo je koliko se ljudi lažu i čitav život žive u bijegu i u vještačkoj ličnosti koja ih potpuno zanemaruje. Vrlo je jednostavno al ljudi neće. Pratite svoje osjećaje. Stanite prid ogledalo, gledajte se malo, nemojte radit ništa, samo dopusti. Imaš neki strah, bojiš se nekih tema, nelagoda ti je od nekih ideja… Dopusti ih, dopusti pa vidi koliko moreš. Šta ti one točno čine, a šta ti donose. Do čega te u tebi dovode. Il budi iskren, vrlo je zapravo jednostavno vidit jesi sritan samo se upitaj kako se osjećaš. I nemoj pravit teoriju, stani i vidi prosto kako se osjećaš. Kako se osjećaš kad ustaneš ujtru? Kako si se osjeća/la, zadnjih npr pet dana kad si usta/la? Samo pogledaj. S kakvin mislima zaspiš? Imaš li nešto radit šta baš iščekuješ, šta te raduje u idućin danima? Jednostavna pitanja. Al neće se ljudi pitat. U neka doba svi si stave masku i posive, i prožive tako život.

Al ima taj život cjenu. Ima, jer je neživljen život, život življen samo djelon sebe. Neuporediv je sa potpunin životon, pa makar taj potpuni život traja i samo kratko i makar ga ima samo na bliceve uz puno truda. Isto ko zaljubljenost. Jest da je lažna, jer zaljubljenost jeste, ali opet isplati se osjećaj. A to je laž i to je fiksacija na drugu osobu. A koliko je dobro kad istinski i potpuno voliš i prihvaćaš sebe, kad, kao recimo kad se zaljubiš uživaš u drugoj osobi, na isti način uživaš sebi, voliš se, promatraš se, uživaš u sebi i u svemu šta ti budi želje, znatiželju, veselje, ljubav, užitak? Neusporediv i sa čin drugin. Al neki ljudi misle da ne vridi truda. Ne viruju si. Misle da ne mogu. I u međuvremenu se slažu da su sve uspili a potajno se ukisele i raduju tuđoj nesrići, jer se time lažu da oni nisu sami. I potajno žele da umru, a kad dođe dan da umiru, kaju se što nikad nisu ni živili.

P.S. Zadnjih dana uživan u kući jer gori vatra i ja sam sidin pod blagin svjetlon sa mačkon. Baš je super. 🙂

Posted in Uncategorized.
Skip to toolbar