Monthly Archives: March 2016

Dobra stara vremena

Meni je zanimljivo slušat ove mitske priče o prošlosti. Te priče imaju puno varijanti, recimo nacionalne mitske priče o nekom ‘zlatnom dobu’ u dalekoj prošlosti, pa se prošlost u kojoj je klanje, mlaćenje žene, incest, glad, bolesti, nepismenost, itd, bila normalna pojava percepira kao neki davno izgubljeni raj i kao nešto što je neka ‘zla modernost’ pokvarila. Svoja zlatna doba imaju svi različita, Hrvati i Srbi svoje države kad su bile najveće, za vrime Dušana i Petra Krešimira, Bošnjaci imaju dvi malo različite verzije, hipi Bogumile il mudre i milostive Osmanlije, ko koju verziju više voli zavisi, jel, od ličnih preferencija, a često idu i u paketu. Te mitove i nekako mogu prokuvat jer u te mitove viruju ljudi s kojima neman velikih veza ni zajedničkih interesa, pa to mogu samo zanemarit ko budalaštinu. Al recimo, dosta mi je zanimljivo i onako, budi mi znatiželju da se zapitan kako ljudi mogu pušit te priče, kad čujen neke priče, recimo, o nekoj ‘kulturi’ koja je postojala prije rata i koja je izumrla, i papanluku koji je sad preuzeja scenu. Za tu priču mogu postavit samo jedno pitanje, odakle su ti papani došli, izvana negdi? Evidentno nisu došli izvana nego žive oko nas cilo vrime, a neki su očigledno živili svoje živote malo dalje od tih papana pa ih nisu gledali. U Jugi je Brena punila dvorane puno više od Haustora il EKV-a, a i od roka najpopularnije je bilo Dugme, koje je realno Brena sa malo više rifova. Čast izuzecima poput pjesama koje su ukrali. Tako da, ta priča je potpuna budalaština. Moguće da je nivo kulture generalno opa zbog rata i loše ekonomije, ali za te stvari su odgovorni naši ljudi, to jeste, mi, a ne neko drugi. Također, s tim vezano, ima još jedna taka priča koju vole pričat ljevičari, koja me, jer san ljevičar, poprilično iritira, a to je priča o nekoj divnoj hipi Jugi u kojoj su svi bili braća i koja je eto, nekin čudon propala. Krivci u toj verziji su obično Amerikanci il tako neko izvana, ko je posija zlo sjeme razdora između naših miroljubivih naroda. Ja mogu samo pitat jednu stvar, jesu li Amerikanci slali svoje agente da idu od kuće do kuće u Jugi i drogiraju ljude da oni onda, nadrogirani, izglasaju nacionaliste i zarate? Odkud odjednom u toj bratskoj Jugi da su svi izglasali nacionaliste čim su dobili prvu priliku? Tako da, priča je potpuna glupost. A glupa je i sama ideja da narod koji je ratova u 2. svj. ratu jedan protiv drugog more postat složan u 20 godina. Sve u svemu, mogu reć da ljudi prosto nisu u stanju prihvatit realnost i da vole virovat u mitove jer nemaju snage vidit stvari onakvima kakve jesu. Također, ljudi romantična sjećanja iz svoje lične mladosti očigledno doživljavaju ko objektivnu historiju. Još u vrime starih Grka je poznato je da su ljudi mislili da je mladež pokvarena, da ‘stare vrijednosti’ izumiru i da je vrime gore. Pa ipak, danas nam je, očigledno bolje, i to vjerovatno baš zato jer su te stare vrijednosti, poput udaranja žena, nepismenosti, robovlasništva, nehigijene, nasilja, šovinizma itd, izumrle. To jeste, donekle izumrle. Tako da, ja se nadan još lošijoj mladeži koja će pokvarit i ovo što je od tih vrijednosti ostalo, pa onda, ako imadnemo dovoljno pameti, u budućnosti to zlatno doba možda nekad i dođe.

Posted in Uncategorized.

Stvari

Svit je ok i neman puno toga dobrog o njemu reć. Ni lošeg neman. Možda nešto fali ali triban zavolit taj osjećaj. Ljubav popunja prazninu, to jeste, praznina je živa. Nižen neke dobre stvari ali ne mogu reć da san zadovoljan. Profesionalno… Želin više dobre publike. Vidin da mogu uspit i realno mogu reć da san za trenutnu fazu uspješan, al nisan kreativno ostvaren a vazda me je strah da iz ovog il onog razloga neću bit. A treba mi više. Ja san luda osoba i divlja osoba. Treba mi dovoljno ljudi koji žele da vide svu moju divljinu, da se potpuno otkačin i da im to nije dosta, da me potiču da pomjeran svoje granice. Kad odselin vani, ako odselin a nadan se da oću, moglo bi se lako desit da otkrijen potpuno novi level življenja i doživljavanja sebe. Riječi su previše jake, pa neću da govorin. Mogu reć da trenutno stanje u BiH i u Sarajevu za mene nije ispunjavajuće. Ali di bi bilo? Nisan ja uopće u poziciji trenutno da sam sebi buden ispunjavajući. Triba vrimena. I više vjere u sebe. A i u ljude. Borilački sport koji kontan trenirat bi bilo krajnje vrime da upišen. Triba mi toga, dosezanja svojih granica, suočavanja, borbe. Ima nešto prestrastveno i duboko, i intimno, u borbi s nekin. Također mi triba fizička aktivnost, pa makar bilo kopanje jer moja ovolika energija lako priđe u nervozu kad se ne troši. Nije mi ni loše da san sam. Zaželija san se intimnosti. Romantike, ljubljenja, polako, niz njen vrat, oni tanki poljupci, a brzi i suptilni, po vratu, leđima, obrazima. Zagrljaji, da je obgrlin s leđa dok ležimo kod mene. Da šutimo. Da niko ništa ne progovara. Padne mi na pamet kako oću da vodin ljubav, ili ti ga sexan se :), teško mi je ostat na ovom samo vođenju ljubavi jer si zvučin preromantičan, preemotivan i prepatetičan, na krovu neke zgrade nekog velegrada uvečer. Po noći. Ili pri zalasku sunca. Na rubu zgrade, da ima ograda i da smo naslonjeni i gledamo svijetla, sunce, golem grad i ptice. Ali neću se lako odreć svoje samoće. Niti ću je minjat za bilo koga.

P.S. Iman nekog crnog humora koji mi se ubitačno priča. Ev daću vam mali glips of what’s it about. Jedna žena mi je nedavno rekla da neće više mužu pušit kurac. Neće da odkida dici od usta. Da, pada mi na pamet zadnje vrime želja da buden vokal u bendu. Nekom, poprilično ludom bendu. Ali to se ne triba posebno naglašavat, jer se podrazumjeva da bi bija takav bend ako bi u njem tija sudjelovat. Al bija bi i dobar i kvalitetan. Možda nekad, možda nekad, I hope so.

Da. Nehuman level seksipila. Baš jedva izdrživ.

 

Posted in Uncategorized.
Skip to toolbar