Monthly Archives: October 2015

Teroristički demonstranti

http://www.theguardian.com/world/2015/oct/10/turkey-suicide-bomb-killed-in-ankara

Dakle, ovo je stav Turske vlade o bombaškom napadu u Ankari: ‘Veysel Eroglu, minister for forestry and water, attempted to put the blame on the organisers of the peace rally. “Our people need to be careful of such provocateurs that organise terrorist demonstrations in order to incite discord in social harmony,” he said.’ Dakle, ljudi koji protestuju protiv Erdoganove politike ‘rješavanja’ Kurdskog pitanja kroz bombardovanje Kurda u Siriji i Iraku održavaju ‘terorističke demonstracije’.

U isto vrime, paralelno, uhićen je još jedan novinar u Turskoj, novinar sa najpoznatije Turske televizijske kuće na engleskom jeziku zbog ‘vrijeđanja Erdogana na tviteru’. Ovo je lista novinara uhićenih zbog kritike Erdogana samo u proteklom periodu od rata u Siriji: http://www.presstv.ir/Detail/2015/10/10/432760/Turkey-Bulent-Kenes-Recep-Tayyip-Erdogan-Todays-Zaman–Cumhuriyet

Stanje u Turskoj mi je poznato i od samih Turaka, prijateljica iz Istambula mi je ispričala kako ima prijatelja koji je na protestima protiv Erdogana nosija Kurdski simbol na lančiću (inače je Turčin, al nebitno) zbog kojeg je uhićen i već je pet godina u pritvoru bez odvjednika i bez suđenja. Hail Erdogan.

Posted in Uncategorized.

Koga sve napada Turska?

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/ko-sve-napada-tursku

Evo, u prilogu imamo jedno ‘zanimljivo’ viđenje situacije oko terorističkih napada u Turskoj izneseno od strane Muhameda Jusića, islamskog teologa opisanog kao stručnjaka za dešavanja na bliskom istoku. U navedenim sumnjivcima za napade navode se PKK – marksistička Kudrska frakcija koja se bori za neovisnost Turskog dila Kurdistana, ISIS i Komunistička frakcija DHKP-C. Navode se Turski ‘nasilni ljevičari’, kao problem države, a o državnoj politici, o vladajućoj AKP i bratu Erdoganu ni riči. Dakle za probleme u Turskoj su krivi ‘teroristi’ i ‘nasilni ljevičari’ a oba teroristička napada o kojima se priča su izvedena na ljevičare, prvi pred prošle izbore na grupu prokurdskih ljevičara koji su demonstrirali a ovaj sad na demonstrante protiv Erdoganove politike nasilnog rješavanja Kurdskog pitanja. I to prid izbore u kojima je popularnost AKP na najmanjem nivou u zadnjih 10 godina, a po prvi put jedna prava ljevičarska i prokurdska stranka, HDP, je ušla u parlament. Ne spominje Jusić, ni jednu rič o samoj politici bratske Turske, ne spominje o tome kako Kurdi ni dan danas ne mogu učit svoj jezik u državi u kojoj žive, kako u nekin slučajevima ne mogu ni davat dici svoja imena, nego im Turska država propisuje kakva imena smiju davat. Ne spominje Jusić ni opciju, da možda Turska se odrekne od svog kolonijalnog dijela Kurdske teritorije i dane Kurdima državu, pa da rješi problem sa ‘Kurdskim teroristima’? Ne spominje ni napade koje Turska vojska vrši u Siriji i Iraku – upravo protiv Kurda, zanima me pita li se Jusić možda ‘Koga sve napada Turska’? Pita li se kako je moguće da se država bori protiv ISIS-a a u isto vrime je glavni kupac njiove nafte? Ništa to nije problem Muhamedu Jusiću, a kad se uzme u obzir njegov raniji politički ‘rad’ i historijat, u kojem se između ostalog nalaze izjave da su vehabije u Bosni podmetnuto hrvatsko i srpsko ‘kukavičko jaje’, da su to većinom stranci ili priobraćeni Hrvati i Srbi, i slično, onda je i jasno zašto ni jedna od ovih stvari Jusiću nije čudna.

P.S. Al Jazeera mi je obrisala komentar.

Posted in Uncategorized.

Kralj

Posted in Uncategorized.

Merhametli nacija

Bosanski narod, ili pak balkanski je neka vrsta merhametli-naivnog-dobroćudnog raja na zemlji. Nikad ništa nismo krivi, ništa loše nismo uradili. Do nas nikad nije, zapravo, mi smo ko neki živi primjer onog crtanog ‘A je to’, ali zapravo, nije ni to, nego nan drugi sve uvale i smiste a mi potpuno naivni, nekako eto, valjda, pod hipnozom i drogom koju nam drugi ubace, uzmemo puške u ruke i krenemo ubijat naše komšije. Tako su za probleme oko naših granica krive Osmanlije, za probleme poslje Austro-Ugari, a moja najdraža varijanta je ona za raspad Juge, za koji je kriva – Amerika. Amerika je valjda, izmislila nacionaliste, izmislila je četnike, ustaše i balije, izmislila ih i poslala ih tajno, godinama slala tisuće i tisuće ljudi u našu divnu bratsku i jedinstvenu Jugu, i onda su ti ljudi pokrenili rat. Također Amerika i dan danas kad su izbori pošalje par miliona ljudi u naše države da opet izglasaju iste ljude koji su napravili rat, koji su razjebali svu ekonomiju i dan danas nas uspješno prodaju i upropašćuju. Jadni mi, ni krivi ni dužni, koji jadni patimo zbog sviju drugih.

Posted in Uncategorized.

Dva šupka daju pičku

Ne znan odakle da krenen. Biće zbrda zdola, al u redu. Ovako, iman jednog prijatelja koji je takoreć šupak. Kul je ovako, dopašće ti se na prvu i kontaćeš kako je kralj, kako ga boli kurac i kako je svoj, sve to već. I fakat je istina, fakat je kralj, fakat ga boli kurac i fakat je svoj i ne jebe ništa dva posto. Al ima jedna caka koju ćeš skontat kad se kreneš družit s njin a to je – da ne jebe ni tebe. Da ga i za te baš boli kurac. To je moj takoreć najbolji prijatelj, iako mi nije najbolji prijatelj, daleko od toga da je. Dok pišen ovo, sidi priko puta mene sa slušalican, i upravo je ima jedan od standardno iritantnih momenata koju su za dat mu komentar tipa – glup si, il tako nešto, koji su onako, sitni momenti za posebno o tome reagirat, al koji su odraz karaktera i koji imaju itekako veze sa većim momentima zbog kojih san mu i da epitet koji san mu da – šupak. Na stranu to što frajer misli da ima pravo da na sve lipi komentare kako mu se ćefne, što koluta očima kad rekneš neku zajebanciju koja mu se učini glupa – učini, jer i nije baš da nešto ima pravo na neku apsolutno objektivnu prosudbu, ko što to nema i niko drugi. Na stranu što je nekulturan, što će ti se ofirno nasmijat u facu, neku ozbiljnu temu će te slušat i prasnit se smijat nečemu što nema s tin veze, jer općenito i nije baš sređen, na stranu to, sve bi to moglo bit i malo simpatično ovako na prvu, da ne skontaš o čemu se tu zapravo radi, a eto, i nije da je toliko iznenađujuć zaključak koji mi je sad lega, koliko je možda prosto stvar da mi je bilo teško odustat od moje ideje njega, od mojih želja od njega, pa mi je valjda tribalo da i mene za nj krene bolit kurac pa da mogu skontat kakav je. A to je da je zapravo, duboko, duboko i jako egocentričan.

Epitet najboljeg prijatelja je zaslužija time što je vjerovatno moj prvi prijatelj. Kad kažen prvi to znači otprilike odkad iman sjećanja. Iz istog smo sela i moji i njegovi su dobri tako da smo se rano počeli družit. Počeli smo se rano i jebat, ranije nego većina drugih ljudi i jebali smo se ovako, dvi godine otprilike je trajalo, bili smo niža osnovna škola, ne mogu se sad sjetit koji razred al ugl do 4. razreda smo bili. Pa eto, to bi kao nešto značilo, valjda bi to nešto tribalo značit. Bi li? Mali problem je što je on onako dobar jel, dobro se je s njin zajebavat, zna provalit, ima specifične situacije, lud je i sve to… Al je jebiga šupak. Sve pada u vodu s tin šupak. Kroz život je on u par navrata poprilično parazitira na meni. Prvu godinu u Sarajevu smo bili skupa, dilili smo sve pare, s tin da su moji meni slali oko 700 a njemu njegovi oko 500 misečno. Al ok, to je nebitno, to jeste i nije, al bi s nekin drugin moglo bit nebitno. Živili smo u jednon periodu s cimericon koja je bila još tanja s parama nego on pa smo joj obojica davali pare za ovo za ono, sve smo pare trošili zajedno, oblačili smo istu robu, prava idila od ljubavi. Naravno, fino je to, bili smo nezreli tek došli negdi živit dalje kako triba, na kraju krajeva ne kajen se. Al naravno da nikad tako više s nikin neću živit, poučen baš tim iskustvom. Pod prvo što su me oboje tretirali onako usput. Nisan nešto posebno bija dobar tu godinu dana, svakakav san bija. I anksiozan, i nesređen, općenito u nekoj svojoj dubiozi… Osjeća san se popriličn ko u onoj pjesmi Comfortaby numb, takav san bija. Baš san takav bija. A niko to nije ni primjećiva nešto posebno nit je koga brigalo, možda san i dobro glumija. K., naša cimerica me je u par navrata potpuno bezosjećajno doživljavala ko bankomat i tako se je i ponašala, takva je u to vrime više manje bila i s roditeljima, zapravo bila je razmažena i bezobbrazna, poprilično, a budimo realni bija san i ja jer je bezobrazno prema mojima da san ljudima tako ladno dava njiove pare, al reko, bija san nezrija, a i ona je bila, neću to zamjerit. I tako, A., moj cimer, bi npr, jedan misec je to tako bilo, živili smo skoro čitav misec od mojih para, nekih dva tjedna do 20 dana, i onda on dobije oko 200 maraka i za jednu večer potroši skoro sve, ostavi sebi sutra za cigare i bureka. Tako, ladno. Eto, takav je opis tog suživota. Nakon toga se ježin od ideje nekih hipi komuna, ikakvog oblika takvog komunizma.

Ispada da seren po drugima, a triba bi srat po sebi. Al nije ni da iman puno srat, kažen otvoreno da mi je to tada odgovaralo. Želija san takav odnos s ljudima, ta neka potpuna prisnost, djeljenje svega. Ima to svoju romantičnu stranu i i tada ju je imalo. Al i tada san primjećiva ove stvarri o kojima pišen samo ih nisan baš puno bija osvješćiva. Bija san previše u neredu da bi se moga tada i našta fokusirat, prali su me strahovi da ću poludit, da ću završit na tabletama, što se je i obistinilo haha. Bija san poprilično lud tada. Ima san napade panike i generalno san živija onako kako san se iznutra osjeća. Te godine san prvi put počeja i govorit o svojin problemima i to baš njemu. Bilo mi je teško, sićan se, sićan se točno prvi put kad san to počeja govorit. Ima san jednog prijatelja, s kojin san se družija kojeg san romantično doživljava ko neki šamanski duhovni autoritet (da bi poslje skonta da je nesređeniji od mene), neću reć, bilo nan je fino. Pričali bi o zavjerama, kapitalizmu, nacionalizmu, transformaciji svijesti, čakrama meditaciji drogama i svemu. Bilo je fino. Njemu san govorija onako, više u šiframa al koliko se sićan s vrimenon i pomalo otvoreno o stvarima koje me jebu. A. san prvom reka ono baš, clean straight, sićan se kako san sidija na stolici uza zid u jednom kraju sobe, A. je sidija kraj vrata i gleda me, zapravo, bilo je slično ko na psihoterapiji poslje kad san kreno. Jedva san govorija, toliko mi je bilo teško. Toliko strašno, nezamislivo teško, priznat da san slab. Da me jebe. Da iman probleme. Sićan se kako san si paranoisa, kako san, kad smo tek došli poprilično često, što san tada ima običaj, onako ‘priča sam sa sobon’, to jest zamišlja situacije di radin nešto moćno i neke osobe od kojih bi ima potvrdu bi me gledale kako san kul i tako, divile mi se. E, nego, usputna opaska za to kako pogrešne naučne pretpostavke koje se plasiraju kao činjenice mogu jebat ljude i kako znanosti, ko i ničemu drugom, ne triba potpuno virovat. Sićan se kako san čita i kako san se morija time što se ‘nervne ćelije ne mogu obnavljat’. Sićan se kako san konta da iđen u kurac, bija u strašnoj panici da ću poludit nekad, a uz to mi je u tom periodu taman sestra imala nervni slom i bila je preloša poslje. Tako, i da poslje nekad pročitan da to uopće nije točno, da se neuroni obnavljaju dok si živ. Mislin ta ideja sama po sebi je poprilično glupa, da se neuroni ne mogu obnovit ljudi koji polude nikad ne bi mogli doć sebi, a dođu, i skinu se s tableta tako da o toj logici ne triba raspravljat, al bez obzira, možda ja nisan ni upućen al eto, na kraju ispade da je ‘dokazano’ da se neuroni obnavljaju. Dokazano je pod navodnike jer je i prije bilo ‘dokazano’ da se ne obnavljaju.

K. je za moje probleme više manje bolija kurac, nije ona imala, i nema ni sad, neki senzibilitet da baš razumi neke sjebane stvari, onako, od sebe je jači karakter pa možda i zato, neman pojma, iako mi više malo i djeluje da je to i nezrelost i da je to neki njen egocentrizam, al moguće da to zaključujen samo jer me to nervira i jer me je ona nervirala. Zapravo se s njon nisan nikad osjeća dobro kad smo živili, sićan se poslje, kad smo bili izbačeni iz stana i ja i A. opet završili sami, kako je bila neka velika kuknjava jer više nismo skupa, a meni bilo drago što nismo. Nikad sa njon zapravo nisan moga normalno komunicirat. No, naravno, to je i do mene. I ista stvar mi se dešava sad, nakon eto, pređenog kruga, vraćan se na početak drukčiji, možda spremniji, možda gluplji… Svakako, gadin se sam sebi i ne mogu se toliko da je to za nevirovat. Teško bi moga opisat koliko se sebi gadin i koliko se mrzin zbog toga što san slab. Nego, prije jedno dvi godine, il su tri, nije bitno, živli smo ja i A. opet skupa. Njega nije bilo u Sarajevu dvi godine jer se je nakon moje prve godine faksa vratija home sweet home, i opet je doša radit. Tako. Dobija je dobar posa, ussra ga odma i dobija otkaz i ubrzo osta bez para. Ponaša se je krajnje arogantno i bahato, živilo nas je četvro, troje iz istog sela što smo eto kao, najbolji prijatelji iz sela, i još jedna naša prijateljica iz grada koju znamo od srednje. I tako, em je bija bahat, arogantan, em je bija i šupak, jasno. Posudija je od svakoga pare, i ajde i to bi moglo bit ok, tražija je posa, ako mu oprostimo malu činjenicu da je usra odličan posa jer u dva tjedna triput nije otiša jer se je napija i jer mu je eto, dobrinja sa socijalnog bila daleko. Na stranu sad i što, kadd skontan mi baš i nije jasno kako je moga posudit pare a tražit posa isključivo u svojoj struci a ne ono, šta izleti, da bar more o sebi. I tako, kako i nije ima para nije ništa kupova, ija je moju ranu, i zapravu svačiju, nosa je moju robu iako san se nervira zbog toga i govorija mu da to ne radi. Na kraju san mu pustija jer san eto, jebiga skonta da nema para i da mu triba nekakva roba a nema svoje dovoljno. Valjda je nije ima dovoljno, zapravo ni neman pojma jel ima il nije, samo san mu to pustija i eto. Al ajd, da je on bija normalan cimer sve bi to bilo fino, nego realno, imaš arognatno, razmaženo derište koje koristi sve tvoje a ponaša se ko da ti od njega posuđuješ pare a ne on od tebe. To je bija problem, njegov stav, a ne sama ta činjenica oko para iako je i ona bila postala dobro problematična jer su počeli prolazit već miseci a on konstantno nije ima para, bija je u dugu, živija je na naš račun i mi smo bili kloc zbog njega. I naravno, da ne spominjemo kako mu nije možda palo na pamet da oblači neke moje bezveznije majice, nego bi uzeja baš one najbolje koje bi i ja nosija.

I ajd, domalo doša je on i do para, nekako se je s toga prišlo, s njegovih arognatnih komentara baš i ne al eto. U međuvremenu san ja maka, ima san homoseksualnu paniku jer su me likovi privlačili seksualno, oša san u kurac i na kraju se vratija kući i završija na tabletan. On je bija tu, ima san u nj neko povjerenje, nešto, valjda zbog svega toga i jer san ja vjerovatno njemu osoba s kojon je najbliži. Par puta kad san ima paniku san mu govorija da me grli da se smirin i djelovalo je. Al naravno, to je sranje i to se tako ne rješava, pa san tako u panici i ludilu dvaput otiša na inekciju apaurina, oba puta san ga zva da iđe sa mnon. Bija je tu, eto, i to nekako veže ta faza, iako realno, tu je stvar jer je meni on bija bitan i blizak nego da je to neki poseban čin, mislin više manje svak bi to uradija da je bija na njegovom mistu. Iako eto, komentirali smo bili kako možda ne bi svak moga bit skuliran kakav je on bija, možda, moguće. Al kako god, i drugi ljudi bi dali sve od sebe sigurno. I da se sad situacija ponovi, njega ne bi zva. Trenutno u Sarajevu se viđan s ljudima od kojih neke znan i svega par miseci, tipa P., eto trenutnog mi cimera, trenutnog još danas jer sutra selin u novi stan. I prije bi njega zva, čini mi se, da iđe sa mnon da mi se desi da buden tako loš nego A. Toliko o ljubavi i empatiji. Meni je pa u očima naprosto, svega se tu skupilo, moje slabosti svakako, također, tu nema govora, al ono, sasvim je jasno. Jasno je jebiga, frajera boli kurac za te, jebe mu se za ljude i to je to. Njegov se život sastoji od njega. Njegov se svemir vrti oko njega, generalno, maksimalno je fokusiran na sebe. Otprilike u životu ga zanimaju načini na koje more sebi udovoljavat i to je to. Njegova vizija savršenog života je da završi s bogatin frajeron koji ga dobro jebe, da nosi sve bjelo i skupo, da spavaju u vili ili pak dvorcu (modernom), u ogromnoj sobi i ogromnoj vili naravno, sa svim mogućim luskuzom, tipa poput privatnog helikoptera, dakle o tom levelu luksuza se radi. I da radi partije, drogira se i orgija. Na stranu što, mnogi su probali takav život i ne iđe in baš i jasno je što i ne iđe, jer je takav život plod želja jednog egocentrika, i priroda stvari je u tome da se privaziđe egocentrizam a ne da mu se udovoljava. A sad na stranu hedonizam kao hedonizam, u pojmovniku jedne normalne neegocentrične osobe. Ima on svoju zajebanu priču iz djetinjstva koju neću otkrit, jer ne smin rizikovat. Ima zajebanu situaciju s roditeljima, onako, mislin realno situacija kad je ispričaš prva reakcija je ugl, jel on iđe psihologu. To je bila prva reakcija moje bivše psihologinje. Al A. ne iđe psihologu, A. je rješija svoje komplekse, svoju nesigurnost zapravo, svoj neki unutarnji stav koji bi iša otprilike vako: Niko nikoga ne voli, nikoga za me nema, zato ću sam bit fokusiran apsolutno na se i to je to; kompenzirat time što će mislit samo na se, kad mu dođe neka malo emocionalno nestabilnija faza, kakvu je ima, da mu se odjednon plače i pucaju ga emocije a ne zna zašto, plakaće, i tako. Al da će mislit o tome – neće. Da će mislit o sebi – neće. Da će mislit o tebi – neće. Ako ti triba nešto, onako, bolje nemoj ga to pitat. Voliće on tebe vako u momentu, kad mu nadođe, onako, isto ko mačka kad joj nadođe pa se malo maza, al ako ti triba da on nešto uradi, i sad ne nešto ono da se lomi, mori, nego onako neka sitnica zbog koje on eto možda na svoj slobodan dan mora ustat malo ranije i izdvojit sat vrimena, neš to dobit. Al naravno ne znači to da njega boli kurac. Ne misli on o tome što to neće uradit, u to budi siguran. A da ne spominjen da sad, kad san se skida sa tableta i prikinija s curon taman, san više ljubavi i podrške osjeća od ovog prijatelja iz sela mi u par rečenica što smo na fejsu razminili, nego od A. sad vamo. Zapravo san osjeća da mu malo i smetan i da ga boli kurac.

I tako, di san ja sad? Pisa san ovaj post i o sebi poprilično… Jer mi triba da kažen stvari… Te stvari koje me more. Oduljiću. Postoji taj problem s menon koji je otprilike da se maksimalno nisan u stanju nekome konfrontirat i zauzet za se. Kad neko ima taki mali ispad, tipa njegovo kolutanje očima od maloprin, ne znan kako reagirat. Uglavnon se suspregnen i ušutin i poslje buden dugo, dugo kivan. Onako, eto npr sad ga malo kuliran, kad mi nešto krene govorit što je malo počeja otprilike ne kažen ništa il kažen nešto bezveze. Eto, to je neki maksimum, a to je više neka moja obrana samog sebe nego da ću mu vratit il da ću ga stavit di mu je misto. To praktično ne uradin nikad, ne mogu, ne znan kako. Mrzin se zbog toga. Onako, sad kako san se skinija s tableta i malo doša sebi,, razbija san taj neki izobličeni balon u koji san bija formira svoju ličnost. Vidin se jasno. Al teško je i ne znan kako. Mrzin se. Eto, jasno je, jasno i po tom problemu da mi se kurac ne mere dignit od nervoze koja me opere kad se krenen barit onako, to jest kad se krenen jebat, dok se barin dobro je. Ne uvik al dovoljno često da je jasno da postoji problem. Zbog nekih razloga mi je teško zauzet se za se, zauzet stav odrasle osobe. Nisan siguran ko koliko se dite osjećan unutra, mislin da je ko petogodišnnjak. Toliko san u stanju se zauzet za se, ko petogodišnjak. Teško mi je općenito postavit se odraslo i uopće imat ikakvu odgovornost. Strogo bižin od odgovornosti i konfrontacije, pasivno san agresivan. Ali ne radin nikakve pasivno agresivne stvari jer nisan glup i jer znan da je to glupo, a i jer se bojin i takve konfrontacije. Šutin i trpin. I tako, ima nekoliko nakupilo se da me nerviralo sve po stanu, i jedan cimer, jedan drugi je ima nekih par arogantnih komentara koji su mi prešli granicu, i u jednom momentu san se samo uvatija kako san mu mahinalno poša reć nešto da ga spustin, i samo san se uvatija u tome i prikinija se. I tada san osta, ko i občino, dugo zadubljen, zategnut, u grču nad ton situacijon. Što si nisan dopustija? Šta bi bilo da jesan? Što nisan jeben mu boga, triba san? Majmun glupi, skontaću idući put šta ću odgovorit. Onda vrćenje hipotetskih situacija po glavi, kako reagirat. Odma grč, instant, na ideju da mi more opet nešto reć a da ja ne reagiran. Ima par dana sritnen u gradu lika koji mi je pisa na fejs da će me pribit jer san mu curi ostavlja neke komentare na zid i dopisiva se s njon. Mislija san mu se ja s curon bija i pokupit kad smo se upoznali, nisan zna da ima momka al zapravo me treba ne zanima, nit me je tada zanimala osim te prvotne ideje od koje san i sam odusta. I tako, prošlo pun kurac od tog našeg razgovora, šta jest jest odgovorija san mu ja fino u razgovoru, nisan mu osta baš dužan, iako ni tada nisan siguran da san mu reka baš kako ga spada, jer to nikad i ne uradin. I on vidin, gleda, okrenu se baš za menon u prolazu i pogleda me. I meni trta. Šta uradit? Kako odgovorit? Kako to rješit? Odma nervoza i praktično, večer se vrti oko tog događaja. Lik se vraća, vako drži curu zagrljenu smješka se, konta da meni sad to šuk, a meni se jebe živo za njegovu curu, kad san skonta da s njin more bit skonta san odma da je seljanka, jer, moreš ti bit super kul urbana treba al jarane kad ti s tin likon, i to nakon toga što mi se je javija s ton seljačkon pričon, moreš bit, onda buraz ti nisi bolja od jega ništa. A ja izgubljen. Gledan i ja njega i smješkan se, nešto san i pivon bija poša malo ono pokret da mu nazdravljan, smješkajuć se. Neman pojma, situacija je bila zbunjena al problem je, što osjećan grč i strah pri ideji da ga baš ismijen. Jer zapravo, ja iman taj problem da ja ne mogu se zauzet dominantno. Npr da ga baš ono pogledan na fazon koliko je jadan. Jer jest, fakat je to jadno maksimalno. Ne kažen ja da zapravo to želin mislin jebe mi se za frajera, al ne mogu. Problem je što ne mogu.

I tako, nakon te situcije s cimeron i nakon A. koji me opet mori, isto ko da san opet propa u tu crnu rupu u kojoj san bija na prvoj godini faksa. Izoliran san. Sam san. Ne postojin u komunikaciji s ljudima, naprosto, kako god da bilo, to savršeno opisiva onaj stih iz Comfortabyl numb: This is not how I am. U običnom razgovoru s prijateljima san u grču. U grču i maksimalno se donji osjećan. Osjećan se ko da ovisin o svakoj njiovoj riči. U bilo koju stvar koju krenen pričat ne virujen, osjećan konstantan nivo nervoze u razgovoru i ne mogu uopće bit prirodan. Nakon dužeg druženja krene me zamarat uopće ikakav razgovor i iman potribu da se osamin i povučen. Loš san. A i kad san sam, nisan dobar. Ostane isti nivo anksioznosti, iako eto kroz par dana san to malo iskulira i posložija, al vidin, sasvim jasno, da san se vratija na prvu godinu faksa. Na stvari koje nisan rješija. Na bazični konflikt koji se je bija metastazira i poija me. Iščupa san se, razbija san lažno formiranu ličnost i sad san go i sam. I ne mogu dalje, ne znan kako, naprosto ne mogu priko voga. Mori me. Vraća mi se psihologu, a neman para, a i dojadili su mi psiholozi, dosta mi ih je. Oću da mogu, eto, oću da mogu. Ja bi mogo da mogu. Oću da priđen to suočavanje s nemogućin, kako je jednon Isabel iz Cargo tria rekla da svaća taj stih ‘Ja bi mogo da mogu’. A ne znan kako, eto, ne znan. I mrzin se. Nije stvar toliko bitna, valjda bude odmor kad skontaš da stvari u životu nisu bitne, da ni život nije tako, nepremostivo bitan, al eto, oću više da to rješin. A fakat, fakat ne znan kako eto, iman blokadu jaku, neki nivo nervoze u sebi kad se triban tako drznit i gotovo. Iako reću iskreno bolji san po tom pitanju dosta nego prije, mislin nema šanse da ću ja sad dopustit da me neko gazi a pogotovo da me iskorištava, mislin kad se sagledan prije, bija san idiot za ne virovat. Al i dalje ne mogu iskulirat te momente kad mi neko priđe granicu, ne mogu ga vratit, ne mogu pobjedit. Ne mogu nikako i ne znan šta da radin. Ne mogu se jebat normalno zbog toga al ajde jebat, bolan… Počnen se osjećat nadrealno… Neku večer san se opet boja napadaja panike, apaurina, vraćanja kući opet… Iman neke ponude, dobre ponude za stand up, nisan siguran da mogu išta radit, nisan siguran da mogu išta kad je taj kompleks u meni upaljen skroz i čitavog me konzumira, ne mogu priko njega, ne mogu ništa od njega. Moran to nekako rješit, baš moran, kivan san živčani me to i ljuti punin. Opet vidin, onako, egocentrično se fokusiran na se, pomalo zamišljan tako te situacije di mi se ljudi dive, da dobijen potvrdu, al ništa intenzivno. Glava mi je loša, iman osjećaj oko očiju da su suve i vruće. Baš anksioznost jaka. Pomalo mi se ni ništa ne da. Gadi mi se više ovo sve, gadi mi se ovaj očaj, a ja san očaj, ja san taj očaj. A ne rješava ništa ni da se sebi gadin. Valjda kroz vrime se stvar triba rješit, nekako mora, valjda mora, potrudiću se ja i da to rješin, kako sad neman snage da to u sebi prilomin, il me situacije uvate nespremnog… Al nema tu spremnosti, uvik si nepsreman kad se radi o pomicanju svojih granica. To je i ponata učenja, to da u momentu se snađeš, to da gradiš svoj put, to da ga ne mereš isplanirat ni uradit nasamo u glavi, nego ga moraš zgazit. Zgazit u nepoznato, u strah, u paniku i probit led. Eto, ne znan. Ne znan kad ću bit u stanju to uradit. Završiću post. Selin se sutra u novi stan, ovaj put s dvi prijateljice. Biće dobro. Samo da dođe internet, ko zna kad ćemo ga dočekat.

Posted in Uncategorized.

O jednom fenomenu

Puno misli iman zadnje vrime za iznit, malo vrimena i malo samoće da ih iznosin. Neki ljudi su nan po stanu non stop što mi plaho diže živce naozbilj, al dobro varira mi, neću samo kukat. Dobra je ekipa al eto, fali mi samoće. Ne mogu se fokusirat ni na šta, al ajde, selin se brzo, pa će se rješit. Vraćan se na faks, dobro je. Danas san srija bivše kolege i pričali smo baš mi je dobro silo, baš mi fali razgovor o politici. Nadan se da će mi master bit dobar, ova na studentskoj mi je uzela papire iako nisan ima diplomu, eto, ja i moja organizacija, al doniću je u ponediljak pa će bit normala. Dešavaju se stvari.

Ima nekih par situacija i par stvari koje mi je mrsko da dotičen, a onako, zanimljive su za doticat… Piše mi se o njima detaljno, ne piše mi se malo, neki dan san opisa dosta toga u postu i pobrisa mi se, to jest nije bija objavljen i izgubija san ga što me je iznerviralo… Eh, sad znan kako je ovin zaposlenijin blogerima, tipa Silentu. 😀

Javila mi se novinarka koja mi je tribala vidit sa svojin šefon oko toga da me možda zaposle. Bila je na godišnjem sad se vratila, rekla je vidit pa će javit. Normala, ne oslanjan se nešto posebno na to, iako bilo bi dobro da mi javi. Malo bi mi i trta bila bogami, da uletin u to, al jebiga, moran imat neki posa kad tad. A pare mi tribaju.
Eh, neman kad drkat u stanu od ovih svih ljudi… A nešto mi se i ne drka. Zapravo, jebe mi se, mislin u fazonu da mi se jebe nekoga a ne metaforički u smislu da me boli briga. S ovon curon iz Novog Zelanda se čujen i konta doć vamo da se vidimo opet. I da se jebemo ko štuke. Mali problemčić je činjenica da mene peru nervoze oko tih stvari, ne uvik, al često, uglavnom pomalo, al nekad se opustin i privlada normala situacija a nekad ne, jebiga. Pa eto al nema koristi od neke analize toga, biće šta bude, a eto, i opušteniji san malo s tin pa ću vidit sve kako će bit.

Neću reć da mi cura nije i ovako zanimljiva, zapravo je dobra al nean pojma, fakat blage veze neman i malo me nervira da mislin o tome da to bude neka ozbiljnija šema. A onda u drugu ruku, kontan dobra je cura, šteta gubit dobre ljude… Al jebiga, ko uvik vagan na obe strane, i najrađe bi obe solucije, al jedna će već privagnit i ko mu jebe mater, biće dobro. Cura iz Izraela je bila noćila kod mene jedna, i super je, zapravo možda i nije al mi je s njon bilo super, spavali smo skupa par večeriju i nisan odavno spava s nekin. Zaboravija san kako je dobar osjećaj kad te neko probudi da se ljudi s tobon, il kad se probudite oboje napaljeni i krenete se fatat.

Dobra je cura, i kako san je bolje upozna nego ovu iz Novog Zelanda o njoj mi se više priča, iako mi je možda ova iz novog zelanda bolja. Heh, sad, situacija je bila sa ovin Izraelcima, i prije nje san ih baš upozna par, taman sve u kratkom razmaku, da iman taj nivo otklona i nelagode s njima, ne da mi se pokrećat temu Palestine, jer znan da bi to bilo burno i vako nako, a u jednu ruku ne mogu je ni ne pokrenit a opušteno se s njima družit, jer mi se priča s njima o tome, jer me te teme i inače zanimaju. Zapravo me te teme najviše zanimaju. Pa tako, a pogotovo ako dobijen osjećaj da bi oni malo mogli opravdavat ono šta Izrael radi Palestincima, odma mi se ne druži s njima. Ustvari tada mi se raspravlja s njima, al ne znan kako da priđen priko te situacije da ja nisan nikad ni bija u Izraelu pa će bit ona ‘ne znaš ti situaciju, ne živiš tamo’ i ba bla. Iako je dovoljno poznavat činjenice poput te da je Hamas u par navrata ponudija prijedlog za dugoročno primirje, koje je Izrael odbija, i da Izrael na zapadnoj obali praktično protjeruje Palestince (ne direktno ali im maksimalno otežava život) i naseljava židove, grade se židovska naselja i Palestincima se nekad ne da ni da ulaze u djelove grada u kojem žive.

Al eto, ne znan, pomalo… Pomalo zapravo i kontan da je dobro to da san upozna par Izraelaca da dobijen tu sliku, i polako da probijen taj led, da buden u stanju o tome pričat otvoreno i da mi to s vrimenon postane normala. Al to je sad drugi problem, mislin pod prvo, da odma sasičemo tu priču o ‘zlim Izraelcima, Zionistima’ itd, većina država u svitu radi isto, ili želi radit isto. Turska zlostavlja Kurde, manje drastično nego Izrael Palestince, ali također i zato što se Kurdi manje drastično bune. Kina Tibet i Ujgure, Iran Kurde, Baloche i Azere, Španija ne da Kataloncima referendum za otcjepljenje, Srbi bi još vraćali Kosovo u Srbiju, itd. Primjera ima kolko oćeš. A sad druga je također stvar što, zapravo taj moj kompleks oko toga je općenito jedan moj kompleks koji iman, a to je neka nelagoda, težina oko ulaska u neko neslaganje il konflikt s nekin. Strašno se bojin odbačenosti, i zato iman taj strah prilikon ulaska u neku raspravu, pogotovo oko vakih stvari. Ali istovremeno te rasprave želin i na kraju i uđen u nje. Al nekako mi je sve to previše anksiozno, napeto. Ma dobro…

To je također djelon i razlog tog mog ‘problema u krevetu’, jer zapravo nisan dovoljno samopouzdan uopće, asertivan, da buden baš ono, muško propisno muško u seksu. Jebiga, doće do toga, al u međuvremenu trpit ova sranja je fakat loše al jebiga, ja san taki, neman šta drugo nego bit sam sa sobon vaki kakav jesan. Al iman neki osjećaj da će mi s ovon novozelanđankon bit normala. Zapravo jedva čekan da se vrati… mmmm….. 🙂
Ova Izraelka je dobra, imali smo onako šta ja znan, svidija san joj se rekla mi je to, neman pojma… Ona je isto nekakva nesigurna i nesređena, onako, ima nekih problema, a upratija san u priliku o čemu se radi, zapravo mislin da dobro znan šta joj je točno problem, sad ne historijski nego ovako, šta joj je točno problem sad u ‘real time’, i malo mi se druži s njon zbog tog, štajaznan, neka vjerovatno glupa tendencija da nekoga popravljan, koja je lako moguće i čisto egoisstična, jer se tako ja osjećan korisno itd. Al ima u tome i prosto normalne tendencije da si nekoga upozna, ko ti se i svidija i da ti je s njin dobro, i vidiš da mu moš baš dobro doć u vezi nekih stvari. Dalo bi mi je se sad i baš opisat u detalje al nisan siguran da će iko čitat a i da iman vrimena da detaljišen.

Konta san možda da se čujemo, pa možda da dođen u Izrael živit neko vrime, to bi dobro bilo. Ako ne to, onda san konta da bacin neko putovanje po bliskom istoku, ionako me je jedan lik iz Irana već zva da dođen kod njega, a usput bi moga i malo bacit đir po regiji. Također bi moga i tija, il da ništa pisat o iskustvu možda za neki portal a još bolje i snimat, pa možda napravit neki improvizovani dokumentarac, napravit neku vrstu mape konflikata u regiji i obić sve lokacije. Al sumnjan da bi ima muda ić kroz Siriju il Irak. To je trenutno ludost. Al eto, da ništa možda uć u neke sigurne djelove pa malo snimit ljude. Dobra bi to priča bila, u potezu od Turske do Pakistana uvatit etničke i religijske konflikte u neku vrstu dokumentarističke priče, ne bi ima neki strog koncept, niti previše izražavanja svog mišljenja, iako naravno da bi i toga bilo jel, al bi naglasak bija na ljudima i prosto njiovin pričama, a pita bi ih o situaciji u kojoj se nalaze, Izraelce i Palestini i Palestince o Izraelu, i tako i sve ostale. Nisan siguran bi li u Iranu to baš smija jer se za te stvari more izgubit glava. Al da ništa tajno.

Sviđa mi se ova kreativna atmosfera u stanu sa dosta ljudi, al eto, dobro će mi doć i samoća. Sviđa mi se ovo… druženje, upoznavanje, djeljenje emocija… Želin upoznat ljude bolje, ljude s kojima se viđan, družin, pustit ih dublje, uć dublje u njih, i doslovno nekad haha. Selin se i krivo mi je malo, al čuj, biće dobro. S dva cimera san posta dosta blizak, al ajde, jedan mi je drag, kad se napijemo nekad mi se i ljubi s njin, al jebiga, super je lik al je zatvoren, ne moš baš ti nešto puno doprit do njega. Iako ga je super imat za cimera i za osobu u stanu, jer je enrgija predobra. Al eto, ipak će mi seljenje bit malo odmor od ove gomile ljudi, i konstantnog nereda a i neurednog življenja. Dobro mi je ova sa strankinjama kad završin… Sviđa mi se. Sviđaju mi se drukčiji ljudi. Dosadili su mi bosanci i Bosna, biću iskren. Isto ko i hercegovina koja mi je dosadila davnih dana. Dosadilo mi je i Sarajevo, i sasvim je sigurno da ću ga minjat, samo je pitanje kad. Možda i brže nego što bi reka. Možda je stvar momenta, nije bitno, dobro je Sarajevo, super je, al vrime je za nešto novo. Moje ambicije, kapaciteti, moja ličnost se ne pronalazi trenutno u ovom vamo, i zato palin ća.

Ispašće šupljiranje, al kako san se navika malo zadnje vrime da se pokupin s nekin strankinjama i završin s njima, nekako skontan da me ne znan, bosanke baš i ne zanimaju, uglavnom. Zapravo zadnje vrime san skonta da me samo baš baš rijetka cura zainteresira u Sarajevu, jer me je malo popustila ona želja za jebavanjen okolo, iako i još bi se ja jeba i jebaću se garant, al naprosto, vidin da me cure kod nas baš i ne zanimaju. Naravno, čast izuzecima kojih i ima, al malo. Nekako san skonta da me poprilično nervira nešto što je tipično bosanski, ono kao, ekskluzivno bosanski. Tipa nedavno gledan kako će pravit prvi bosanski sf film, i lik komentira, tribalo bi malo sevdaha ubacit, da bude u filmu. Oj bog te jebo, ajd dobra je to i ideja kad skontaš, ako nekome padne na pamet, bude dobro zvučalo, to je super. Al ne triba ga jarane ubacit, ne triba nikako, morel se napravit neki bosanski film koji nije o ratu, koji nije o sevdahu, isto ko i neki npr srpski koji nije nešto na fol kusturicine ‘ciganizacije’ balkana i slično. More li se napravit nešto iz Bosne a da to nije nešto eksplicitno bosansko, to jeste ekskluzivno bosansko.

Neman ništa protiv toga, naprosto se u tome ne pronalazin. Isto ko u stand up-u, što u bosni uvik bolje prolaze lokalni komičari koji prave šale na račun bosanskog mentaliteta i imaju tu šuplju o tome kako srbi i hrvati nisu smiješni… Pa dođu u Srbiju i Hrvatsku nastupat, i dožive debakl, ili ako ne debakl dožive jako prosječan nastup, dok san ja sa svojin šalama vazda bija dobar u Srbiji i Hrvatskoj jednako ko kod nas, ako ne zapravo i bolji. Eh tako, iz sličnih npr razloga mi recimo, Zabranjeno Pušenje nije nikad nešto postalo drag bend, iako imaju dobrih pjesama naravno. Ne diraju me mahalske priče, kafane, jugonostalgija i ‘padanje u sevdah’, jebe mi se za to da mi se ne mere za to više jebat. I nije stvar što nisan bosanac, jebe mi se i za sve hercegovačno što je ekvivalent tome, kad vidin one neke fore na fazon, kao, tipičnog hercegovačkog mentaliteta, prva mi je reakcija ‘ajme majko, sva srića pa ovo ne slušan više oko sebe’. A ista stvar bi mi, što već vidin, se brzo i u Hrvatskoj i u Srbiji desila sa tin eksplicitno hrvatskin i srpskin stvarima. Cjenin individualce, ljude koji su se izdigli iznad svoje regije, nacije, koji ne moraju nužno izgubit nešto regionalno il nacionalno u sebi, al naprosto, za njih je to nebitno. To me zanima, a takvi ljudi su, poprilično češće stranci. Ili ih je pak procentualno vani jednako ko kod nas, al su naprosto vani veće zemlje pa ih ima više za pronać. Toliko za sad, žurin malo pa ćao, ostalo mi je nedovršeno o ovoj izraelki pa ću možda još nešto i napisat. Ev samo bend koji mi je pustila pa mi se svidija.

E da… I malo humora da bacimo. 😀

Tako, znači, tribalo je da dođe cura iz Izraela kojoj su neki crnogorci ovo pokazali, da ovo dođe do mene. 😀 Inače san na ovu Jubilee street od Cavea navučen pravo. A i na kompletan album.

Posted in Uncategorized.

Krivica

Virujen u karmu. Nekakvu karmu. Ne virujen da su stvari slučajne. Ne virujen da san se rodija slučajno di san se rodija, ne virujen ni da san slučajno taki kaki jesan. Ne virujen da ljudi prosto eto, random bez ikakvog dubljeg razloga prolaze kroz šta prolaze. Virujen u nekakvu logiku. Logiku koju ne poznajemo, ali koju moremo, možda osjetit. Ne srcon, nego intuitivno. Naslutit, naslutit kompletno sobom.

Virujen da san sam sebi odgovoran za ovo što prolazin, sa anksioznosti i sobon. Moga bi se žalit na genetiku il na nasljeđe iz obitelji. Ja nisan svoja genetika niti svoja obitelj. Ja san ja. Geni su ja koliko je i auto koje vozin ja. Tijelo je vozilo. Tijelo nije ja niti tijelo objašnjava ja. Ne znan šta je ja ali ga iman jer me evidentno ima. Moja obitelj je takva kakva jest, ni bolja ni gora. Daleko je od loše da se žalin. Ne virujen da san samo tako, slučajno tu rođen. Ako je i slučajno onda se ta slučajnost odvija po nekoj logici.

Virujen da je svak odgovoran za se i ono šta mu se dešava u životu. I da, ako se potrudi, more uvatit konce u svoje ruke. Gleda san predavanje jednog Willa, ne sićan mu se prezimena. Živija je u obitelji u kojoj mu je ćaća zlostavlja mater, ima je psihozu, bija je umislia da je Neo iz Matrixa i taki dolazija na posa. Završija je bez ikoga, i prijatelja i obitelji, na psihijatriji. Dva dana prije nego su ga tribali poslat na ‘terapiju’ elektrošokovima mu je isteklo zdravstveno osiguranje i izbacili su ga na ulicu.

Danas ima firmu, i predavač je i radi u sferi mentalnog zdravlja, nešto je između psihologa i psihijatra, teško bi bilo točno definisat. Sredija se je sam. Ne pije tablete, ima vodič za skidanje sa psihijatrijskih lijekova. Svako pola godine otprilike ima psihotičnu epizodu koje je svjestan, kad se to desi zatvori se na par tjedana i sam je izgura. Tako mu je najlakše. Živi normalan život ko i svi mi. Mora se striktnije pazit jer je osjetljiv, mora ligat do 10 navečer i ustavat ranije, jer mu tako psiha i tijelo funkcioniraju. Tako ne ispada iz balansa. Ne krivi roditelje, ne krivi ni psihijatre koji su s njin sve zasrali. Ne krivi nikoga, ni sebe. Nema zašto.

Stvari su tu da učimo. Bol nas vodi do nas samih. Bol nas vodi do zapostavljenih i vjerovatno lijepih djelova sebe. Šteta je ignorisat je. Šteta je zatrpavat je. Kad nam ima toliko puno za reć i za otkrit.

Posted in Uncategorized.

Random a i malo seksualno ljubavni

Loš san zbog prekida. Neću se lagat. Nakupilo mi se i emocija, i sranja i svega. Al eto. Kako san doša kući praktično san skonta da više nisan s curon. I loše je. Zadnji put kad san bija vamo bili smo skupa. Smišno, kad san s prošlon bivšon prikinija zna san proć ulicon kuda smo hodali, da se malo sjeben melankkolijon, godilo mi. Doticalo mi tačke koje me još bole. Sad san proša djelovima sela, kuda san, kad san prolazija mislija na nju. I podsjećalo me. Smišno, zar ne? 🙂

Proliće se vraća, jesen dolazi a jesen je novo proliće. Zadnji put kad san proša poljima kuda vodan ćuku, sve je bilo prigorilo od litnjeg sunca. Sad je trava zelena. Vratija san se, konta da će me podsjetit na to kad smo bili skupa… I skonta san da je drukčije. Ko što je i moj život drukčiji. I moje se proliće, drugo proliće vratilo, mojin odlaskon u Sarajevo. Ja san se vratija proliću. Al melankoličnom proliću, za razliku od onog prolitnjeg prolića. Jesensko je melakolično, ali je promjena. Volin mjesece promjene.

Mi ćemo umrit, a prolića, lita i zime će ostat. Po našim grobovima vijaće vitrovi. Naša dica, ako ih imadnemo, će nan doć ostavit cviće i pomolit se. Prosto radi sebe. I to je već postalo klišej reć, da niko ne žali za mrtvima zbog njih. Možda i žali jer niko zapravo i ne zna kako je mrtvima niti šta se dešava kad umru. Možda veze ostaju. Možda ljubav ostaje i prema mrtvima i kad su mrtvi. Mrtvi za nas.

Fina je smrt, budimo realni, nekad nas spasi od odnosa koji bi drukčije propali. Naš muž more poginit dan prije nego bi mi ga uvatili di nas vara sa ljubavnicon. On će bit jedan divan muž kojeg ćemo oplakivat, jedva ćemo pribolit njegovu smrt. Druga je stvar što je on šupak kad je živ. Čak i kad je šupak i kad mislimo da je šupak i ne podnosimo ga, smrt boli. Na kraju krajeva i šupci imaju pravo na smrt. I njiova smrt boli, zašto da ne boli?

Čita san o serijskom ubojici koji je ima najviše zabilježenih žrtava. Ko mali je izbačen iz kuće sa sedan godina. Završija je u nekakovj ‘školi sadizma’ di su ga silovali i tjerali da druge siluje, poučavajuć ga sadizmu i tako. Pobiga je i nakon toga priživljava po vlakovin se vozeć, da bi ga, jednon, kondukteri grupno silovali. Par godina nakon toga je počeja silovat i ubijat. Prvo po americi, pa je skonta da će ga uvatit pa iša i ubija po africi i europi. Kasnije je uvaćen i osuđen na smrt. Jedan čuvar iz zatvora je bija samilostan prema njemu i tajno mu dava cigare i papiriće da zapisuje svoje memoare. Prvo se iznenadija elokventnošću i talenton za pisanje. A drugo sadržajen. Jedna rečenica mi je zapela za oko, napisa je: “Mrzin čitav ljudski rod uključujuć i sebe. Jedna smo očajna sorta i želin nas sve kaznit zato što postojimo”.

Ako ćete iskreno, meni je on pošten. Ima je svoja iskustva koja su ga napravila time što jest. Ne morete reć da nema pravo da bude takav, ako ćemo realno itekako ima, i, ne merete ni reć ni da mu zaključak nije poprilično točan. Radija je šta je radija, iskreno i bez zadrške. Manji je šupak, puno manji šupak i gad, od nekog finog muža što ženu drži za ruku u crkvi a kasnije jebe svoju 10-godišnju nećakinju i ucjenjuje je. Bolji je i od alkoholičara koji pribiju svoje žene i osakate ih. Iako, ni njih ne razumin. Nisan ima priliku da čitan njiove memoare.

Sinoć me je jedan ćuko pratija po Mostaru. Išli smo ja i jedna ženska iz Novog Zelanda koju san upozna u Sarajevu. Ćuko je iša za nama cilo vrime, vratili smo se u kafić i opet je iša za nama kad smo pošli. Kasnije san sta da ga pomazan, pogleda me je molećivo i pružija nogu na moju. Osjetija san da mu triba neko da ga voli. Kad san gleda onaj spot od ‘To be by your side’ od Kejva, gleda san slike pataka di lete. Snimke to jest. Na jednom snimku san vidija kišu dok pljušti a one lete. Poželija san ono prirodno, dičiji, da se sakrijen od kiše. Onda san pomislija koliko životinja to isto želi. Obuzela me želja da ih zaštitin. Bilo mi je krivo kroz šta moraju prolazit. Koliko će samo milijona godina možda, evolucijski morat proć, da dosegnu samosvijest i budu u stanju razvit ego. I budu u stanju osvjestit svoju patnju.

Al pak, nekima je možda i bolje da dotle ne dođu. Ne mogu reć ni da se i ja nekad ne osjećan tako. Sad će jesen, ladno je. Vrime za čajeve i vrime za sjebanost, i za napade panike i za osjećaje da ne znaš ništa šta ćeš od sebe i od života. Ne žalin se, nije mi niko kriv. Takav san kakav san, i sam odgovaran za se. Pun mi se je kurac al nema veze. Tako je kako je. Neću reć ni da se ne mrzin al i dalje ne minja ništa. Tako je kako je. S ovon curon iz Novog Zelanda bi se moga jebat, mislin da ne bi moga ništa više. Nisan siguran pod prvo jel želin da mi vidi ikakve emocije, drugo, nisan siguran ko san i šta san i šta to ona uopće ima vidit i doživit. Nije da je zaštitin nemojte se varat, prosto da zaštitin sebe od nepotrebnih lomova i komplikacija. Šteta dobra je al zapravo i ne briga me, osim što me dobro loži. Iako da se razumimo, ne želin je zavlačit, ko ni nikoga drugog i nikad to svejsno ne bi radija.

Bilo bi također fino i da se unormalin i sazrijen, pristanen bit dite po nekin stvarima u seksu pa i da znan da će mi se, kad se krenemo jebat dignit kurac. Dobro je, navečer kad smo vani se uvik mogu vadit na alkohol. Možda je i bilo do alkohola neman pojma, neću reć ni da nije bilo do kuća između kojih smo se počeli jebat, poprilično na otvorenom, možda i do ćuke koji je i tu doša i bija od nas dva metra. Ko ga jebe. Al nećemo se lagat, handri me nervoza kad se s nekin triban jebat, i seksualno san zapravo nezrija iako i nije da se nisan jeba, iako i nije da mi nije bilo dobro. Ne volin o tome pričat jer kontan da preuveličavan problem. Ali i prisilna šutnja je preuveličavanje. Šteta, ne bi volija imat taj osjećaj da nekoga propuštan jer je dobro divlja i luda, bilo bi šteta ne jebat se s njom.

Posted in Uncategorized.

Kod kuće

Sam san. Gledan roditelje. Te ljude koji me vole. Te strance koji me ne poznaju. Kako da in objasnin. Šta prolazin u prostorijama pored njih. Al ipak. Nije da nisu važni. Značili su mi puno u par psiholoških momenata. Da ne spominjemo crkavanje od gladi i vjerovatno potpuno rastrojstvo koje bi nastupilo da sad ostanen bez njih.

Kako da kažen ćaći da ga volin, kako da mu kažen da san skoro zaplaka sad kad san se vratija kući, i kad san mu vidija pogled i skoro iznemoglo tijelo, kako ulazi u auto. Da mi je tribalo par minuta da se suzdržin i unormalin. Kako da mu to kažen kad ne živimo u istom svitu. Kad smo bažareni na različite frekvencije. Kako da prođen to, da priđen priko toga da su oni ljudi koji su navikli samo na grumenja od života, da in je dovoljno. Da ni ne misle da je život samo za plodove, da misle… Da samo njiova dica zaslužuju plodove. Oni ih ne žele. Njima ni ne tribaju.

I kako da kažen to, da to zapravo nije ni nesebično ni nužno, spomenik ljubavi, što ne znači da tu ljubavi nema. Kako da pomislin i da objasnin da je to naprosto glupo? Da je, naprosto, neopisivo tužno…. Materine suzne oči kad san poša, njen pogled, onda, onda kad je ko zec sidila u ambulanti, kad pogleda nekad tužno i plačno prema gori… Ko da ih ispuni? Ko to ima tu? Šta tu ima da more bit smisla? Oni su ljudi iz drugog života… Toliko smo slični, a opet… opet nas nema. I džaba in sve nade, džaba sve, činjenica je da su to ljudi iz starije generacije koji su navikli da je život čisto prežvljavanje, koji su odgojeni tako, ne svojon krivnjon, nego silon okolnosti… Kako da gledan to, kad je za moj pojam ono šta oni vide suženo… Ono šta oni vole glupo… Ono šta oni žele… nedovoljno.

I opet šta iman reć a da to nije čista sebičnost? Kako podnit odvajanje? Kako podnit da san sam? Ko da me štiti, ko da me grli, sad, sad, kad više nije dovoljan zagrljaj, kad san proša od zagrljaja do tableta, pa i bez tableta, pa dalje, kamo, kuda, di, u pičku materinu, po novo ubiranje pažnje, ko goriva, za još jedan dan. Već odavno na mentalnoj rezervi priživljavan svoje baždarene dane, sunce sija isto, sijaće isto dok umren, značiće mi isto ova kamenja i stine, značiće mi isto ljudi, srićaću ih… Ne vidin si nekog izlaza, ne vidin da se od čega i ima tražit izlaz, nema se zapravo ni od čega ni bižat, sem od sebe…. Sem od sebe…

I nema se tu uopće šta reć, bilo šta što kažen će zvučat nedovršeno, vjerovatno… Osjećaj nedovršenosti, osjećaj… Onaj osjećaj, ono kad znaš, i jest al i nije, i jest ali… Ali nije onako kako triba, moglo bi al bi moglo i bolje. Vjerovatno je to prokletstvo ljudskog postojanja koje je zaslužno za dalje. Možda na njemu tribamo bit i zahvalni. Kako god bilo, sumnjan da će se iko od tog užasa spasit dok je još živ. Da će ga ispunit. Da će ga razrišit. Da će mu umać.

A eto, bilo bi lakše za roditelje i da me prosto ne nerviraju, skontan danas, da me praktično svaki razgovor s njima ovako o nekin stvarima nervira. Ajd ono, znači, naija se kući malo previše a kako san se odvika od rane domaće, zabolija me stomak. Ćaća me pogleda ko da san reka da iman rak, meni instant da bi mu jeba sve šta mi padne na pamet. Ne razumi to neko ko nema ćaću koji se boji muve koja leti po kući i paniči oko nje. Pa onda to stalno nego govorenje di je koja rana, teletina je u strujnom, ja ustanen i samo skontan da mi već 10 minuta govore o ilu i rani a ja ni oči dobro otvorija nisan. Pa kad krenu pitat oko fakulteta, oko stand up-a, pa kad me mater upita ‘ Piješ li u Sarajevu’, i take stvari. Eto, kako i šta objasnit ljudima koji pod broj jedan sami nisu ništa prooživli, i ono što je njiova tadašnja generacija proživila, napijanje, izlaske i barenje, je njima strano. Kako onda dalje od toga objasnit išta?

Eto, evidentno nikako, nema tu objašnjavanja. Al i pored toga nekakva ljubav postoji, jer me vole i na tome san in debelo zahvalan. Dali su mi sve šta su mogli, mogli su bit bolji, neću reć da nisu mogli bit bolji, al sve u svemu su dovoljno dobri. Samo me zanima, i volija bi to znat, da, kad san reka da oću studirat u Sarajevo, da su znali ‘da će mi svaka cura bit muslimanka’, bi li mi dozvolili da oden studirat u Sarajevo. Samo me to zanima, jer ako ne bi onda su zadnja đubrad, da me volili ne znan koliko. Eh, a koliko situacija znan samo, da se to desilo ljudima, bilo da se radi o studiranju u Sarajevu, Zagrebu il Beogradu. Ipak, moji su mekaniji roditelji, popustili bi poprilično san siguran. Kako god, čudna je situacija da imaš odnos koji se u jednu ruku ne zasniva ni na čemu, a u drugu ruku se zasniva na svemu… Da postaviš pitanje na čemu se uopće temelje odnosi.

Tako. Eto dva dana kako san kući, normala je, mislin fino mi je ovako kad pričamo, bilo je dobrih momenata al je dominantna emocija da san živčan na bilo šta što mi krenu govorit. Bilo bi poprilično olakšanje kad bi mogli pristat smarat uporno sa istim pitanjima
a) oko auta, kako ćeš vozit, oće li D. s tobon u Mostar (jedno 10 puta upitano)
b) oko robe, šta ćeš obuć, pa mi donesu gaće i spreme (za koje san reka da ih neću nosit), pa o ladnoći i tome kako šta triban obuć da mi ne bude ladno (inače to ne znan za 23 godine svog života)
c) oko rane, šta ći ist, di mi je koja rana i tako, pa dalje komentare o tome kako san ‘napaćen’ aludirajuć na to da u Sarajevu umiren od gladi i neman šta ist i tako
d) pitanja oko fakulteta i stand up-a u koje se ni jedno ni drugo ne razume nikako
e) generalno konstantno napominjanje kako je najbitnije zdravlje, kako se triban pazit, kako san triba još godinu pauzirat, kako ‘šta ćeš ti od stand up-a, najbitnije ti je uči’, kako onda ‘ni od fakulteta nema ništa, ako si konta ić negdi vani nisi triba upisat taj fakultet’ itd.

Ne bi ni to, ni ništa od toga bija problem, da ja s njima iman ikakvu temu sem toga. Tužno je da kad bi me zapravo pristali smarat pitanjima oko ovih stvari i komentarima, ne bi skoro ni o čemu ni imali pričat. Ne potpuno ni o čemu, al jako, jako malo tema bi ostalo.

Posted in Uncategorized.
Skip to toolbar