Adnan i Mario dio četvrti

0

Adnan je došao kući, žena je spavala. Legao je kraj nje, nije se probudila. Ujutro je došao na posao. Vlasnik kompanije ga je dočekao u njegov uredu: Oooo, pa kako je naš direktor danas a? Adnan vidno iznenađen: ej, hm, pa dobro, dobro je sve, baš kako treba, lagano nervozno odgovori. Kroz glavu mu je samo prolazila misao: da nisam uradio nešto pogrešno. Sreća vlasnik prvi progovori: Znaš, bio si fantastičan ovih zadnjih mjeseci. Smanjili smo dugove, više izvozimo, stvarno radiš dobar posao. Reče Vlasnik. Oooo pa Tarik, fala na komplimentu. Zaslužio si ga, Tarik, vlasnik kompanije odgovori. Nego, radim na jednom projektu koji može imat puno veću zaradu od ove naše uobičajene. – Je li, a kako to? Upita Adnan. – U principu je jednostavno, ti samo trebaš napisat pošiljku papira jednoj firmi, velike količine su u pitanju. I od te firme ćemo dobit novac.- Koliko papira treba, da odem odma da vidim kolko imamo? – Ne, ne, ne. ne kontaš. Mi nećemo isporučivat nikakav papir. Samo mi treba proknjiženo da je papir isporučen. I od firme ćemo dobit novac, ako me razumiješ. – Adnan je šutio. Znao je dobro šta se od njega traži. Fiktivna firma koja uopće ne postoji platit će pošiljku koja nije poslana, neko dobro pere pare. U godinu dana što je bio direktor firme, nije mu ni palo na pamet da bi mogao dobiti ovakvu ponudu. – Hm, mogu li samo malo razmisliti? Reče Tariku. – Naravno moj zlatni direktore, naravno. Reče Tarik. Slobodno razmisli. Krenu prema vratima, otvorivši ih napola, okrenu se i reče: Samo nemoj previše dugo razmišljat. Ti jesi moj zlatni direktor, ali ima ih puno koji ti zavide na toj poziciji. Neki od njih bi je mogli počet vrebat. – Shvaćam. Reče Adnan, shvaćam, brzo ću doć sa odgovorom. Sjeo je na stolicu svog ureda. Nikad se nije osjećao kao sad. Potpuno izgubljen. Za poziciju direktora neke firme se borio godinama. I sad da sve prokocka. Ali to je kriminal! Jedan dio njega viče. Razmišljao je. Možda, možda samo jednom da to uradi, stavi svoj potpis na nešto nepostojeće, samo jednom. Ali dovoljno je i jednom da završi u zatvoru! Briga Tarika, on će samo reć da sam ja oprao novac, moj je potpis, ne njegov. U kurac, još mi se ovo danas moralo desit! Od direktora da postanem kriminalac? Ili da dam otkaz, imam nešto ušteđevine, pa da tražim novi posao. Al kakav posao, znao je da u BiH nije baš raspisan konkurs za direktore na svakom koraku. Al Tarik je rekao da projekat donosi puno veću zaradu od uobičajene… Jel mislio i na njega da će dobit svoj dio kolača. Jest, naravno da jest. Ta ja sam taj čija je guzica na liniji. Ali ipak… Ipak, volio je pare. Ko zna šta bi mogao s tim zarađenim novcem, dat otkaz i otvorit svoju firmu. Mamilo ga je. Uzeo je telefon i zovnuo Tarika: Hej, halo. – Halo moj zlatni direktore, šta je reć. – Ona ponuda od danas, prihvaćam je. – Nisam ni sumnjao u tvoju inteligenciju Adnane. Navratim ti danas u ured, pa ćemo pričat. 

Mario se probudio. Ovo je jedan od lošijih dana. Opet je anksiozan. Osjeća se kao da ga nešto guši u plućima. Hoda lijevo-desno po stanu. Ma jebem ga! Uze zadnji haldol, izmrvi ga i uze novčanicu da povuče. Par sekundi i linija je nestala sa stola u njegovu nosu. Ovako me bar radi jebem mu mater. Sreća pa danas ima slobodan dan, koji je rezervirao samo za uživanje sam sa sobom. Ali izgleda da će ovo biti još jedan od mučnih dana, kada jedva drži glavu iznad vode. Da je bar sad Adnan ovdje… Pomisli. Suze mu krenuše na oči. Ali nije mogao plakati, Haldol je odradio svoje. Počeo je osjećati tupost i gubitak ikakvih emocija. Izvali se na trosjed. Ah izgleda da ću danas imat nikakav dan. Takav mi i treba, kad sam nikakav koliko jesam. Obična grešna pederčina i ovisnik o tabletama. Sjetio se odlazaka u crkvu, koliko je puta pitao Boga zašto, zašto se morao rodit kakav se je rodio. Razmišljao je kako ne bi htio prakticirat homoseksualnost jer tada nije grijeh, ali uvijek bi pokleknuo. I sad je ponekad imao dvojbe oko toga. Mislio je o tome i samo mu prođe kroz glavu: Ma znaš šta, jebeš vjeru, jebeš Boga, jebeš svećenike pedofile koji osuđju mene jer sam ono šta jesam, jebeš svakoga kome smetam i ko mi želi zlo!!! Bbio je ljut. I jebeš Adnana. Jebeš ga u dupe, jer je zadnja svijetla tačka koja me djeli od onog balkona vani i ceste ispod. Upalio je televiziju. South Park, vrh. Nije moglo bolje. Još da ima pive, ode do friždera, kad dvolitra čitava. E ovo je već bolji početak dana. Pomisli. Otvorio je dvolitru i popio gutljaj. S obzirom da je ostao bez Haldola treba bi se javit Hilmi. Nazvao ju je: Hej mala. Hej ti, jesi živ. – Jesam jesam, dok je tvojih darova dobar sam. Šta je treba ti još? Ovaj put neću lijekove. Oću pravu stvar. – Šta? Imam za dva grama speeda, jel može to? Adnane, na mobitelu smo. Reče Hilma. – Ma ajd bogati, ko će ti prisluškivat whatsapp? Reče Mmario. Dobro, može, a di da se nađemo? Odgovori Hilma. Navratim do tebe malo kasnije, nećeš nigdje ić? – Neću, samo ti, javi se kad kreneš. – Okej, imamo dogovor. Vidimo se mala. Ajde veliki, odgovori Hilma i prekinu. Nakon toga zovnu Amara: Ej. – Ej, gdje si ti čovječe, nema te sto godina. reče Amar – Evo imam ti iskupljenje večeras, dva grama, i idemo negdje na parti. Gdje je parti srijedom? Upita Amar. Znam jedno mjesto gdje je baš srijedom. – Jel to još jedna underground gej loža, nasmija se Amar. Jeste, ali bude i strejt cura, tako da ne moraš brinut. Ne brinem se, ta dva grama što imaš su sasvim dovoljno. Čujemo se večeras? – Čujemo oko 10 budi spreman. – Super. Amar će – Ajd, javim se kad krenem pa ću te pokupit na socijalnom. – Može. Prekinu. Heh, danas će Mario da izgotivi sebe. Pomisli.

Posted in Uncategorized.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Skip to toolbar