Zablude i načini

3

Ljudi generalno žive u zabludan. Žive u lažima, u iluzijan, u slikan nacrtanin vodenin bojican koje svako malo moraju ponovo bojit da bi izgledale stvarne. I ljudi vole te zablude. A istina je jednostavna. I bolna.
Jednostavno, ne postoji ništa izvan tebe što te more učinit nesritnin, problem je u tebi. Ako si prikinila s momkon i sad patiš i pišeš blog, misliš da nikad više nećeš bit sritna, problem je u tebi. Problem je u tebi što si nesređena, nesamostalna i toliko luda da pomisliš da je on tvoja srića. Da on, jedna druga osoba, jedan slobodan zaseban čovik, uopće more bit srića. Srića je stanje uma, tvog uma. Niko i ništa ti je ne mere dat, ako je ti nisi u stanju ostvarit. To što si ti mislila da je srića, te emocije koje je on u tebi proizvodija, ako je to propalo, to i nije bila srića. Srića ne propada, srića nije ushićenje da propadne. Ona je puno mirnija i manje spektakularna voda. Ona je jezero, a ne vrh nabujalog vala u rijeci. Val koji se digne, mora se spustit, to su zakoni prirode. A jezerska voda je mirna i tiha, i savršeno spokojna. To svakako ne znači da ni jezerska voda ne mere podivljat, ali ona kad divlja, ona sama stvara te svoje valove i svjesna ih je. Kada oni padnu, to nije bol, jer ona te valove diže i spušta, po svojoj želji, po svojin raspoloženjin.

Ne postoje u životu prečice i lakši putevi, to jest postoje, ali oni nisu to što svi mi na prvu želimo: olakšanje. Lakši putevi su oni koji nas vode direktno u našu bol, a ne u neke zaobilazne šume u kojima doživimo prividno ushićenje i bijeg, da bi se potpuno sludili kad se taj put opet zavijuga direktno tamo odakle mi želimo bižat. Nema tog bijega od sebe, ono šta je u tebi u tebi je, nema načina da izađe vani. I ti si taj koji to mora proć i proživit, ti si taj koji mora nać svoj put, ti si taj koji mora stvorit svoju sriću, ništa drugo to neće uradit za te. I ljudi koji bi želili sve uradit za te, ne mogu uradit ništa. Jednostavno, niko ne mere za te poduzet ni jedan korak. Ljudi ti, i to je izuzetno korisno, mogu pomoć da svatiš svoje greške. Da svatiš di griješiš, da ti ukažu šta krivo radiš, i da ti pomognu otkrit načine da to popraviš. Ali ti to moraš popravit, i ti to moraš uradit. Niko nikakav rad za te ne mere poduzet. Odkud ikome uopće tako luda ideja da nek drugi more nešto za te uradit i da neko drugi more nešto za te riješit? Pa kako će? Naravno, ljudi su podrška, ljudi su olakšanje, užitak, ljubav i sve to, s ljudima izlaze te naše divne strane i emocije, to je sve potrebno, ali rad moraš radit ti sam. Jedno tako more, i to je super, jer upravo je u tom radu poanta, da sam prođeš sve ono strašno što ti se dešavalo, i da svatiš da su to samo strašila u polju, i da ti ne mogu ništa. Da je berba tu, i da je berba tvoja. I da je slatka, i da uživaš. Ljudi ti mogu pričat divne priče, ali dok ti sam ne dođeš do tog strašnog čove i opipaš ga, svativši da je strašilo, neće se desit ništa. Nećeš uradit ništa.

Posted in Uncategorized.

One Response

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Skip to toolbar