Kiko

Podsjeti me priča Mike Antića sa bloga od Lombardos na mene i jednog mog prijatelja. Kad san tek doša u peti razred pribacivali su nas u drugu školu jer u mom selu ima škola samo do 4 razreda. I spojili su nas sa jednim razredon koji je duplo veći od našeg. Sićan se da su mi tada počeli prvi strahovi, jer su momci iz tog razreda zvirali nas iz ovog da se mlate s nama, da nan pokažu ko je tu glavni. Nakon nekog vrimena je ovaj Kiko, Kristijan Karlić se zove, na tjelesnom sićan se, igrali smo nečega, meni samo reka da se ne bojin da će me on čuvat. Nije se u tom momentu ništa posebno dešavalo, samo smo bili blizu i on je valjda osjetija da san nježan i plašljiv i reka mi to. Nakon toga sko se skompali, ja i Kiko i postali smo nerazdvojni prijatelji. S njin san počeja slušat muziku, petkon ne bi bilo zadnjeg sata i otišli bi kod njega kući i slušali Korn: Another brick in the wall. Od njega san uzeja od Metalike Black album, to je prvi album koji san uopće ja ima i sluša i naprosto san ga obožava. Stvarno kad se sitin bilo je predobro otkrivat muziku tako. Navečer bi nekad beciklon ja iša u Vitinu, to je to selo di je on živija i di san iša u školu, a to je od mog sela udaljeno pet-šest kilometara. I on je dolazija kod mene i često smo se tako družili. Također smo stalno svraćali do ovog Ivana koji je bija stariji lik i radija je na jednom kiosku blizu škole i čitali bi gameplay, magazin o najnovijin igrican za kompjuter i listali erotike i gledali porniće. Sićan se kako nan je Ivan jednon reka da će nan se zgadit pička od tolikog gledanja, haha, volija bi ga sad nekad vidit da mu kažen da mi se evo još uvik nije zgadila iako već više od deset godina iman običaj pogledat pornić. 😀

Karlić je bija zanimljiv slučaj od lika. Ko mali je osta bez ćaće, ćaća mu je poginija u ratu. Mater mu je iz Zadra a živija je vamo kod nas u Vitini oklen mu je ćaća. Bija je na svoj način čudan, ekscentrična ličnost koju triba upoznat da vidiš o čemu se radi. Bija je nekako, inhibiran, ima si osjećaj da u dubini njega bisne neki njegovi valovi i promaje koje on samo drži zatomljene i djelovalo je ko da ni on sam ne zna najbolje kako i šta da radi s njima. Neke stvari mogu dočarat njegov karakter. U osmom razredu su već neki od nas počeli kockat. I kockali smo u Ćade, kafiću kojem je taj Ćado bija vlasnik. Ja nisan bija među njima, kockanje me baš nikad nije privlačilo, ali san redovito bija u ekipi, pija kavu i gleda njih kako gube pare. I svi kad bi gubili bili bi ludi, recimo moj prijatelj Palac kad bi gubije pare ima je najkreativnije moguće psovke, točno za krepavat od smija dok ga slušaš kako kivan pjeni i psuje. Ali Karlić, Karlić je bija druga priča. Izgubija bi pun kurac para i bija ladan ko špricer, tek kad bi sve izgubija bi nekako patološki pljunija na aparat (to samo po sebi nije toliko čudno, i drugi bi ga nekad pljunili i lupili šakon) smumlja mu neku svoju psovku, koja nikad nije bila Bog, Gospa Isus i take stvari nego neke njegove brljotine kojih se sad i ne sićan al i inače teško ih je opisat. Nekako je bija sav pomalo patološki. Na fazon da je ladan djeluje skroz skuliran a da bi moga uradit nešto skroz žestoko i nenormalno. I take stvari je i radija nekad. Iman osjećaj da ga niko ustvari nije poznava, da se nikome nije otvara, da on i nije zna kako izgleda bit otvoren. Al opet, bili smo mladi, ni ja tada nisan bija nešto sređen, mislin ko je bija sređen u osmom razredu? I mene su prali moji filmovi s kojima se tada nisan zna nosit, al nekako san bija drukčiji nego Kiko, on je i dalje bija posebna biljka. Obožava je ložit ljude, nešto mu je duša bila da recimo ja zajebajen svog ćaću da ćemo sad ja i on ić igrat pokera a moj ćaća bi tada mene moljaka da to ne radin i kuka kako to ne triba radit. Njega je to neizmjerno zabavljalo i uvik mi je govorija da to radin. Također kad bi išli do njega kući uvik bi svratili kod ove jedne Dragice koja je evidentno bila malo, što bi ja reka fiju-briju, to znači malo ono luda, ne da je psihički otišla nego ovako, da je peru neki filmovi. Uglavnon ta Dragica je imala neki film da priča o tome kako njoj sotona ne smi doć na dva metra, pa je nešto pričala o Jahvi (ne znan jel bila židovka, mislin da nije al eto, što je točno za Boga koristila izraz Jahve ne znan). Imala je neka dva velika rotvajlera, i ja i Kiko bi joj stali kraj ograde i zajebavali je. Nismo bili kreteni ono, mi bi sve normala sa njon pričali al bi je pitali gluposti, tipa govorili bi joj da je nama Sotona reka da će joj doć večeras. da govori da ona laže i tako. A ona bi na to nama svima odgovarala i pričala s nami. Haha, dobro ti je i ona luda bila. Ima u tome neki osjećaj superiornosti koji je on volija, očito bi mu to kompenziralo neke njegove unutarnje konflikte.

Jednon je, koliki je to luđak, s materinog mobitela sla poruke njenoj sestri. Poruke bi išle vako: “Seko, ajde molin te ako moreš kad budeš dolazila donesi mi malo faks helzima, nestalo mi ga je, i malo ornela, neman sad ako moreš ponesi mi i sto kuna i kupi malo ornela pa mi donesi.” I tako bi posla jedno deset nekih vakih poruka i u svakoj spominja faks helzim i ornel. I to je meni sve mrtvo ladno pokaziva, bez ikakve emocije ono, sad tipa da kaže: ajme Mate vidi šta san sla s materina mobitela, jok, nego on to normala jednon meni pokaza čak i usput pomalo. Kad smo pošli u srednju malo smo se razdvojili, on je poša u školu u Vrgorac a ja san u Ljubuški. Od mog sela je Vrgorac i malo bliži nego Ljubuški, a Vrgorac je u Hrvatskoj a Ljubuški u BiH. I tada smo se nastavljali družit, al ne toliko puno. Nakon drugog srednje se je priselija u Zadar i tada smo pristali bit u kontaktu. Čuli bi se i nakon toga sićan se, pričali smo. Priča mi je o nekom Martinu kojeg je ismijava, taj Martin je bija nekakav narkoman a malac je bija treći srednje. Kad sad sagledan tu situaciju, Kiko se baš nije zna povezat s ljudima. Vjerovatno se unutar sebe nikad nije ni osjeća prihvaćen, pa je to kompenzira to što bi naša te slabije, te slučajeve pa bi ih ismijava. Al ajde, bar ih nije bija i mlatija ko neki, a to ponašanje je u srednjoj poprilično uobičajeno, i ja san neke ljude ismijava i omalovažava, sad kad se sitin toga to je baš loše, al jebiga, tada nisan zna za bolje. Dalje su nekako stvari se odvile svojin tokon, on je otiša na faks u Zagreb, ja u Sarajevo i nekako, dalje sve što znan o njemu su priče. Znan da je ima udes u Zadru, on je vozija i neki prijatelj mu je poginija s njin. To mu je sigurno bilo loše. Znan i da je iša radit u Australiju. Nedavno san ga naša na fejsu, al nekako… glupo mi ga dodat. Prošlo je toliko vrimena, jebote, pa jedno sedan godina otkad smo se uopće čuli zadnji put. A sad smo koliko toliko odrasli, drukčiji… Čujen od ovog prijatelja da je on sad i u drugom filmu, da se je prominija… Ne znan, mislin da ću mu se javit, prosto da vidin kakav je, šta radi… Sićan se jedne večeri kad smo noćili kod njega. Pričali smo dugo u noć, o nekin važnin životnin stvarima… Ne sićan se sad ama ni jedne riči iz tog razgovora, al sićan se da je bilo dobro. Ne znan, Kiko sve u svemu, je bija jako pametan, bija je odlikaš, bija je lik koji ima potencijala. Ali ovako ko tip, djeluje mi ko neko ko bi moga zasrat u životu, jer ima stvari koje ga peru a nisan siguran da li se zna nosit s njima. Nisan siguran da zna odavrat pravi stav u životu, pravi način kako da se postavi prema sebi i prema životu. Možda ću saznat, kad mu se javin. Ako mu se javin. 🙂