Mala (ne)zgoda

3

Samo kratka skica našeg ‘muškarca’ i života u Bosni. I hercegovini. 🙂 Ev me u kafiću i naleti na jednu curu s kojon san se vozija u vlaku sad kad san iša od kuće za Sarajevo. Bila je s nekin Kanađaninon, reka bi da joj je momak, i imali su sa sobom bicikla na sklapanje. Dakle, bicikla na sklapanje, koja su stavili iznad na misto za prtljag u kupeu i koja zauzimaju mista možda malo više od moje putne torbe. A da ne govorin da san ja nekad zna uć sa po dvi putne torbe, jednon san ima i ogromnu plavu kesu (onu od smeća) i slično, dakle, njiov prtljag nije ništa posebno velik u odnosu na druge stvari koje se nose u vlaku. Da bi mi, kad san sija, rekli da kondukter inzistira da in naplati cjenu za becikla, dakle inzistira da in naplati cjenu od 7 km, koja bi se naplatila za beciklo koje inače uvedeš u vlak. I tako, kondukter je doša, prepirka je trajala dugo i bila je malo mučna. Cura je inzistirala na tome da neće platit, on je reka da će izać u Mostaru ako ne plati. Svađali su se i niko nije popušća. On je otiša dalje naplatit karte pa će se vratit. I tako, s njima pričan, pod prvo, rekoše mi: nikad u životu nisu platili cjenu za beciklo do sad, za ta becikla na sklapanje. Vozili su se buson, vlakon, avionon svugdi u svitu, vozili su se i vlakon kod nas već pet godina s tin biciklima i niko in nije tražija da plate kartu. I što bi i tražija? Zna se šta je beciklo a šta je prtljag, prtljag dakle, određuje veličina. Ako je beciklo sklopivo i staje u prtljag, a ovo staje, sasvim normalno, ono je prtljag. Ono bi isto tako moglo bit beciklo rastavljeno na djelove u nekoj velikoj vrići i onda niko ne bi tražija da plate jel, iako je to i dalje beciklo. Al kako god, frajer se je uvatija toga da to, činjenično jest beciklo i odlučija in naplatit cjenu.

Nego, iza cile stvari se je krilo nešto drugo. Rekoše mi oni, da zapravo, misle da iza te njegove revnosti stoje malo drugačiji motivi. Naime, on je iz nekog razloga kad su ulazili u vlak zatvorija jedna vrata od vlaka za ulaz u kupee. Oni su krenili na ta vrata da uđu normalno, otvorili ih i on je doša onako, nabrusito i reka da ne mogu tu uć, jer su zatvorena. Cura ga je pitala zašto, na šta je on reka samo da ne mogu i doda – moraćete mi platit za ta becikla. I nakon toga in reka da mogu uć na ta vrata, ista vrata na koja nisu mogli uć. I nakon toga je krenila trzavica. Dakle, naš ballkanski muškarac je evidentno ‘the boss in the train’ i pošto ste ga, dakle, pitali zašto ne merete uć na vrata koja stoje na vlaku, dakle vrata postoje, doveli ste u pitanje njegov apsolutni autoritet u tom vlaku i zato ćete bit kažnjeni. U međuvremenu, oni su skontali inače da kad se beciklo plaća, postoji u vlaku prostor di se to beciklo ostavi, kojeg u ovom vlaku nema. Kondukter je inače reka argument da drugi ljudi koji dođu neće moć stavit svoje stvari od njiovih bicikala, što je glupost jer zauzimaju možda nešto malo više mista od moje prtljage npr, al bez obzira. S obziron da nema prostora da se ta becikla maknu, taj problem će ostat i kad se cjena za ta bicikla plati. Kad je doša, oni su mu to rekli, na šta je on reka – bravo, u ovom vlaku ni ne merete unit becikla. Cura ga je pitala kako onda ima cjenovnik i navedena cjena za becikla u njemu, na šta je on reka da neki vlakovi imaju taj prostor, a ovaj nema, te da on njima zapravo time izlazi u susret jer ih je pustija u vlak. Ona mu je rekla da je to glupost jer onda on krši zakon time što in naplaćuje tu kartu, on se nije obazira nego je inzistira na tome da se plati cjena. Natezali su se još, ona je na kraju platila, rekla mu da će se žalit na njega kad izađe u sarajevu i da će tražit da joj vrate pare za to što je platila. Pitala ga je kako se zove da se more na nj požalit na šta nije tija odgovorit.

I tako, šta bi vi ode uradili? Bi li rekli: ‘ma jebat ga, nisu neke pare, ne mogu se natezat’ i platili kartu? Mislin da većina nas bosanaca bi tako uradila? Dok kod stranaca nije tako, mentalitet je po tom pitanju drugačiji. Stranci su navikli da stvari imaju logike i da se s ljudima razgovara razumno. Kod nas toga nema, mi smo navikli da je sve korumpirano, da su svi ‘na svoju ruku’ (čitaj: kreteni i seljaci) i da svi zloupotrebljavaju svoj položaj. Ta stvar bi mogla imat veze sa komunizmon, tako je zaključija ovaj kanađanin. Taj radnik je vjerovatno radija na željeznici u Jugi i navika je da je apsolutan autoritet. Generalno, Juga je po tom pitanju bila užasna, ko i svaki socijalistički il komunistički sistem. Znan vrlo dobro npr, kako mi je ćaća dobiva degenek jer piše livon rukon, od strane svog učitelja. A znan i po oivm kafanskim, komunističkim profesorima sa svog fakulteta također dovoljno kakvi su. Dalje o Titi i partiji neću ni govorit. To da su ljudi za tin vrimenon nostalgični također govori dosta. S druge strane mi smo ko narod dobro napaćeni pa žudimo za kakvon takvon sigurnosti, pa makar bila uz željeznu ruku. Ja ću van reć iskreno, da mi je draži ovaj divlji kapitalizam al uz moju slobodu, nego najzlatnije Titine godine u Jugi. S druge strane, mi smo ko narod uglavnom bili podanici. Bili smo sluge drugima, i navikli smo da budemo sluge. Što je kaže u onoj izreci za nas, čuja san je: Dobre sluge, loši gospodari. Tako nešto je mislija moj prijatelj North koji je iz Seatla, družili smo se u Sarajevu dok je živija vamo. S druge strane, patrijarhalni smo strašno, i taj autoritet muškarca, bilo oca, bilo eto, konduktera, bilo policajca il profesora na fakultetu se ne dovodi u pitanje. Bilo kako bilo, ova situacija je jako dobar pokazatelj ‘logike’ našeg naroda i našeg mentaliteta. Dobar je pokazatelj i stanja u sistemu također.

Posted in Uncategorized.

One Response

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Skip to toolbar