Sam, sami, samo

3

Činjenica je da će mi sve bit na pauzi dok se ne sredin. Volija bi sad napisat neki post u kojem ću se pravit pametan oko puno stvari koje san ja skonta a mnogi od vas nisu, oko iluzija koje su mi se razbile a ljudi ih se drže ko kamena… Al ne da mi se. Neman snage. Ni zašta nego za se, prosto sebično na se fokusiran a i ne mogu drukčiji bit kad san u stanju ko u ratnoj zoni. Činjenica je da su stvari podosta jednostavne… Projiciraš ono šta jesi, tražiš ono šta ti fali. Postoji ljubav u svitu, virujen da postoji… Postoji nešto, al ne postojin ja. Nema mene, nema mene pravog, mene koji s pravon more nosit ime i prezime i godine jedne zrele osobe, iako po godinan iman još lufta, mlađahan san ja momčić al bez obzira. Sve će mi bit na pauzi vidin. Ne znan ima li ikakvog načina da se stvar riješi osim onog direktnog, onog koji mi je najmrži.

U neku ruku mi je drago, fakat ne mogu više bižat. Vidin ja sve, krenen ja bižat al ne mogu. Naprosto san previše svjestan trenutno, jebiga, ja san svoje iluzije potrošija maksimalno. Fura san ih, furale su me, držale i održavale na životu dovoljno dok se sve nisu potrošile potpuno i ja vidin da ne mere tako. Krenen ja malo onako pričat sam sa sobon, zamišljat neke scene osvete, scene di nešto moćno tako nekome reknen prid nekin drugin osobama… Krenen ja malo se sitin, smišno fakat, tih nekih profesora iz srednje koje san intenzivno zamišlja u srednjoj kako tipa, mi pričamo ja reknen nešto skroz pametno i oni budu impresionirani, pa pustin super muziku i tako to, čak i sad nekad na blic mi neki od njih prođu, šega je to. Al ne mere jebiga. I super je da ne mere. Problem je što me to ostavlja negdi između, onda krene jak osjećaj bijesa, ljutnje zbog konkretnog problema od kojeg bižin i zbog zida koji iman isprid toga da nekome nekad zbrusin il da nekome generalno reknen ako iman s njin neki problem. Ogroman zid. A sve se to poprilično vodi na taj strah stari, strah da neman moći, strah da ne mogu, da san slab, da je druga osoba jača i da ja generalno nad životon neman kontrolu, da san žrtva.

Imalo il neimalo s tin posebne veze, veze ima al eto možda nije samo do toga, sitin se počesto tog osjećaja, istraživan ga zadnje vrime i zanimljivo ne sjećan ga se toliko dobro a možda bi triba bolje, kad me je maltretira taj lik iz sela mi. Bija san ja mislin čak baš prvi osnovne, on mi je ubaciva torbu u drače, ubaciva i mene s njon i tako. Nekad bi to radili i ostali s njin, uglavnon ne bi. I samo san o tome šutija, nikome nisan ništa govorija. Iz ovog il onog razloga, ja nikad nisan virova da moji roditelji za me mogu rješit nešto. I to je zato što oboje generalno su od sebe nezaštićeni, jebiga… Tužna je to priča. Neman ja na koga bit ljut, mogu in eventualno reć kako mi je pa da oboje skupa plačemo zbog toga. Ćaća je generalno jebiga, slab na svoj način, iako s druge strane bi se moglo reć bogami i da je jak, da ima sudbinu kakvu je ima i izgura se je. S ćaćine strane svi imaju tu crtu siročadi jer su ostali bez ćaće ko mladi a mater bila boležljia i izgubljena, ostala sama s četvero dice. Generalno imaju taj problem i osjeti se to da su nad njima imali moć i radili in kako je ko šta tija. Mislin moj ćaća živi u svom svitu, poluizgubljen u životu, neurotičan, ne mere ljude u oči pogledat, bukvalno to kažen. Mater je ostavljena ko dite da čuva konjeve i krave, jebiga bilo je tako vrime, ona je bila najstarija, dok joj je jedna sestra išla i na fakultet, ili dvi čak, a ona je stala sa 4 razreda osnovne jer je baba tako odlučila. Neću ništa reć, neman šta govorit.

Da san ima osjećaj da me mogu zaštit, nisan. Tanak je taj osjećaj moje veze s njima. Ja ga ne želin i ne mogu razvijat jer osjećan užasnu preizloženost da in išta kažen, jer sve krivo tumače. Sve drugačije gledaju. Ne komuniciramo, nema nas. Nemamo osnove za odnos. Volimo se mi, al daleko je to… Ima tu emocija, možda s druge strane kad ja bolje sazrijen ću i ja moć bolje. Al te stvari stoje, ne mogu reć, nisan ima situaciju da mogu se obitelji požalit kad iman neki problem, nisu me razumili nikad, ne razume ni danas, nisu me ni znali ni mogli zaštitit. Iako eto poslje je bilo nekih situacija da moji reagiraju mislin zapravo i da reagiraju ispravno. Al kako god, ja nisan ima nikako taj osjećaj da in ja mogu išta reć. Bilo me je strah, bilo mi je i loše i osjeća san se slab. Kasnije je taj drug što je bija godinu stariji to reka mojoj sestri i bija pravo ljut u čudu što ja ne reknen da me taj lik maltretira. Baš se je iznenadija jer ja to svojin nisan reka. Bilo mi je loše o tome pričat. Sićan se kako san oda oko štale i bija zadubljen u to. U taj osjećaj. Bija san totalno izgubljen, u grču i afektu, teško je to objasnit, ditinjast je osjećaj dosta. Kasnije su moji otišli kod njegovih da im kažu da mu narede da s tin prestane, al više je rješilo stvar što je taj stariji drug njega par puta tako ubacija u drače i rješija to. Iako je i on jednon s njin se dobaciva mojon torbon, sićan se da mi je to bilo loše.

S druge strane ja iman rođaka kojeg su tako, ne znan koji je razred bija njih nekoliko dice iz sela kad su se vraćali se dogovorili da će ga pribit, uzeli neka drvlječa, nešto. I on in reka da to bace pa in neće ništa, jedan bacija ostali nisu, i on ostalu trojicu četvoricu sam nalema. Ima i toga, jebiga, ja to nisan moga. Nisan zapravo nikad moga uopće reagirat, samo to je bilo preteško. I sad ostanen na tome, na reakciji. Prevelik je strah da se konfrontiran, valjda kontan da je bolje poget glavu i izbić veće belaje, degeneke. Al jebiga, kad dođe do točke da ti odnosi ne funkcioniraju, da sam ne funckioniraš, onda skontaš da to moraš minjat. Psihičke bolesti i psihički problemi su srića. Dobro je da ih ima, inače bi ljudi mogli bit najveći retardi na svitu. Istina je da ništa nećemo minjat ako nan nije loše. Zato neke ljude triba suočit i dat in nazad kad rade nešto, da skontaju da tako ne mere. Iako ne mora se to radit nasilno. Ako je neko kreten, triba mu to reć, i ne družit se s njin uopće dok god inzistira na tome da ostaje kreten. Tužno je al sebični smo, minjamo se kad je nama loše, ritko kad se minjamo kad je drugima loše. Nasilni muž će plakat poslje kad nalema ženu, al neće se minjat dok žena ne ode od njega. Neće se, u 90 posto slučajeva minjat dok ne skonta da ga njegovo ponašanje košta.

A na stranu to što sokovi života teku mimo mog srca, osjećan ih, osjećan, komunikaciju sebe i okoline, univerzuma, sebe i sebe, kako se izobliči, kako se zamuti, kako postane tamna i napunjena masnim crnim i bordo na granici crnog, tekućinama i kako uništava i zamaziva svaku sreću i svaki normalan odnos. Nema druge, ne iđe, naprosto džaba mi je, biću kivan i grišću se al neću apsolutno ništa u životu uspit dok ne rješin te stvari. Dogovaran nastup, prenosi me, kontan kako bi se najrađe vratija kući, loš san, ne nastupa mi se a zapravo mi se nastupa, ne nastupa mi se od lošine, nervoze i odgovornosti koju ne mogu trpit kad san vaki. Ne mogu se ni zbarit nit komunicirat normalno i su kin, ni su kin apsolutno ni misao normalnu ne mogu skoro imat. Funkcioniranje apsolutno zakazuje i funkcioniran kritično al sam san sebi kriv, sam san sebi kriv. Sam san odgovoran, jedino ja mogu. A ne znan kako, ne znan di. Znan oklen triban krenit, a teško mi je. Odatle mi je najmrže poć. A zapravo, mislin da bi ljudi jako često mogli dosta toga skontat o sebi kad bi samo odlučili da krenu upravo od onoga šta in je najmrže.

Ne slušan inače monkeyse nešto, al ova mi se sad sluša. Od ovog domaćeg roka koji svira u kafani di san, pušenja, prljavog kazališta, dugmeta, mi se osipa. Inače volin rok, al dobar rok a ne ovo. Tom liku iz sela ne zamirin. To san zaboravija dodat. Ima je kritične roditelje, ja bi ko zna kakav bija da san na njegovom mistu bija. Nesritan je, ima problema, proletija je ima nekoliko godina kroz crveno pijan i ubija ženu iza koje je ostalo troje dice. Bija je u zatvoru, vidin generalno da nije dobar i da ga to pere. Nije loš momak, zapravo je i fin momak. Nije mu lako. Nije lako bogami ni kad si glup, varaju se ljudi da je glupim ljudima lakše. Kad si glup mogu te morit retardirano glupe stvari i neš ih rješit. A kad ti se desi tako neki kompleksniji problem, nemaš apsolutno nikakva intelektualnog alata da to rješiš. Nije ljudima lako. Tako.

Posted in Uncategorized.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Skip to toolbar