Dug post al et

5

Neke su se stvari prominile, neke su ostale iste. Neke ko da sse ciklično vraćaju i vrte, al vrate se svaki put malo drukčije i bolje. Čak i kad je gore, pomalo je bolje. Bliže san sebi, više manje, čak i ako san naizgled dalje, zapravo san bliže, jer ljudi žive u iluziji da spoznavanje sebe i rješavanje svojih problema je jedna fina vožnja koja postaje lipša i lipša svako malo i sve teče tako glatko ko med i mliko. A nije, za početak, ljudi se često moraju pomirit da će bit gore. Jer će bit gore, al ako odbiješ to prihvatit i kreneš se opirat tome da ti sad mora bit loše i gore nego do sad, ako bižiš od toga, onda će ti bit i još gore. Nakuplja mi se misli i opet san u pomalo plodnom terenu za pisanje i razmišljanje. Dobar san al san u nemiru. Ne mogu se baš smirit, stalno ima taj osjećaj da nešto nije još, nije još kako triba, nešto se triba još postić, triba uradit. Jel zna neko taj osjećaj, mrsko mi se fokusirat na nešto tako, strpljivo, mirno, jer iman osjećaj ko da iman nešto radit, stalno iman osjećaj da moran nešto radit. Da nešto što triban nije gotovo. A to nešto što triban se odnosi na uspostavljanje boljeg kontakta sa samin sobon i razvijanja sebe… Rješavanja blokada i anksioznosti koje iman, bijega koji radin. A to neće bit brzo.

U međuvvremenu san prista na jednu profesionalnu obavezu koja mi izaziva blagu napetost, jer me jee strah da mogu imat napadaj panike, taj strah mi zapravo sve živo more pokosit, bilo šta, i stvari u kojima san dobar i znan da san dobar, čin se pojavi taj pritisak da ja to ‘mogu zajebat’ i da će onda to ‘svi vidit’, i da ću ‘ispast lud, budala’ i da će ‘svi vidit moju slabost, svi će me skontat’, čin se to pojavi onda sve postane puno teže, nekad do granica izvedivosti. Oko povratka u Sarajevo me uglavnon frustrira ta situacija povratka odnosa s jednin prijateljen s kojin san eto, dobar, ali s kojin mi postoji taj neki pritisak, pomalo tereta s njegove strane u smislu da opravdan kako se ponašan prema njemu, da mu ‘ne buden čudan’ jer mi zapravo nije nešto općenito do odnosa na načine kako san ih dosad održava, da se ‘ne osjeća iznevjereno’ jer smo eto prijatelji a strah me da ako pomalo se ne buden prilagođava toj nekoj željenoj slici, za koju ja mislin, jako je bitno to, da za tu sliku prosto ja mislin, da on želi od mene da takav buden, da ću ga iznevjerit, da će bit ljut na me il da ćemo uć u konflikt koji ja s obziron da se previiše viđamo (i nije izvedivo da se ne viđamo, iz praktičnih razloga, da ne detaljišen), neću moć baš podnit, jer će mi nabijat pritisak.

Ovo je otprilike moja paranoja… Al i bez toga zadnji put kad san bija u Sa bija san nervozan jer nekako, čim ljudima ne mogu pričat otvoreno ako san nervozan, ajmo reć govorit in o tome i o tim svojim problemima i prosto da se i to zna, odma se nekako zatvorin i ne mogu bit prirodan, izbjegavan kontakt, na fazon o kojem san priča u zadnjem postu… Socijalna anksioznost jaka. Al ta anksioznost je simptom. Ljudi se često baziraju na simptome, ali svaka anksioznost, svaki psihički problem ima svoje realne uzroke, unutar čovikove glave. To je ono što ljudi često neće da prihvate, da se suoče s tin jer onda bi se morali suočit s tim problemom i priznat ga sebi, prihvatit odgovornost za nj. Puno je lakše krivit druge il nešto drugo izvan sebe za svoje stanje. Ili ‘gene’ to je nešto posebno popularno kod malo neukih ljudi, ‘to je genetika’ i tako, ugl to nisan ja kriv i nema smisla da ja o tome mislin nego samo ignoriši i živi iz dana u dan i tako. Zanimljiva kombinacija neke vrste naučne pismenossti i elementarne naučne nepismenosti. Eto, ima malo napretka, sad se ne krivi đavla i Boga nego gene, (iako neki krive i dalje ovu spomenutu dvojicu), ali se o tim genima pojma nema, a da ne govorimo koliko se zna o osnovnoj psihologiji. A i da ne govorimo o tome da i službena verzija medicine koja drži da su psihički poremećaji uzrokovani genetskim razlozima i da je to ‘poremećaj kemije u mozgu’, zapravo nikad nije našla dokaze za svoju tezu. Nikad nije nađen gen koji se drži uzrokom i za kakvu psihičku bolest.

Složeno je to klupko, al polako je i rješivo… Samo se nadan da ću ga uspit rješit dovoljno brzo, to jest, a ću ga brzo uspit rješit dovoljno da san sposoban živit otprilike normalno i bit samostalan. Ima taj termin lojalnost… O tome san već pisa. Ukratko to se radi o tome da mi, uspijevanjem u nekim poljima u kojima naši roditelji nisu uspili, imako osjećaj da ih izdajemo. I tako ljudi onda sebe nesvjesno sabotiraju i žive nesretne il nedovoljno sretne živote zbog toga jer ni njihovi roditelji to nisu uspili uradit. Primjetija san to kod sebe, primjetija san i na odnosu s curama da mi je lakše komunicirat ostvarit odnos s curom ako je malo sjebana, dok s druge strane, to mi zapravo uvik kasnije smeta i nikad ne mogu formirat potpun odnos. To je zato jer san i sam takav i onda si kompenziran to, tako što se osjećan sigurnije s nekin ko je sjeban ko i ja… Odgađan suočavanje. Iako djelon je to i prirodno, ono, slični nađu slične i tako. Ali eventualno takvi odnosi mogu postat otežavajući, i to, naravno, na istu korelaciju na koju to more bit moj odnos s roditeljima. Jer eventualno, pitanje je kakav odnos bi ja ima s nekin ko je sjeban kad ja ne bi bija sjeban? Primjetija san da i tu postoje lojalnosti, šta ako ja baš uspijen i onda više ne buden na istom levelu s ton osobon il me ne bude zanimala? Dobro, ja sad ne ulazin u neke duboke odnose, ni u kakvom dubokom odnosu trenutno nisan s nekin, dubokkom u smislu nekih očekivanja, u smislu ideje za vezu npr, to mi ne pada na pamet. Al eto desi se da se povežen tako s nekin. Mislin djelon me zanimaju problemi drugih ljudi i volin ih rješavat. Volin i iskreno želin bit podrška, a naravno, ti odnosi imaju i dimenziju van tih problema. Al također iman osjećaj i da se iz svoje slabosti povežen sa dosta ljudi i onda mi pitanje bude, šta ako ja sutra skontan da me ne zanimaju? Oću li ih izdat ako prestanen imat s njima odnos kakav iman sad? Ne bi ja nikad ima razloga nekoga ignorisat il odbijat kontakt, jasno, al ono, realno sutra me more to ne zanimat, mogu ne ulazit emocionalno u to i tako će to realno i bit, kad buden radija i živija život ozbiljno neću se moć toliko ni družit sa svima. Mislin, jasno, nema tu nekih očekivanja velikih sa druge strane al eto, meni bude, ja se onda osjećan tu nelagodno. A malo mi je toga pun kurac. Malo bi me više triba bolit kurac.

I onda dođe taj momenat da je teško dalje… Jer dalje tribaš sam. Jer sjeban, okružen sjebanin ljudima imaš podršku, imaš sve… Ali nemaš ništa, nemaš sebe. Nije da nemaš ništa, al dugoročno te nema. Ko ni njih s tobon. Svi mi težimo da se sredimo više manje. Neki nisu, ali takvi me ni ne zanimaju. Jer ipak i ti ljudi s kojima se povežen zbog sjebanosti su borci. Ne povezivan se s ljudima koji se ne suočavaju s svojim problemima. Ne jer mi je to neki moj veliki princip nego jer me u praksi takvi ljudi ne zanimaju. I tu dođe onda taj momenat, tog mog, nedovoljno razjašnjenog odnosa sa roditeljima i činjenice da ja moran dalje sam. A da tu nisan s njima. Da nema njih. Mislin, da se razumimo, njih nema već odavno. Ružno je to reć, jer ih ima, itekako ih ima, ali u smislu emocionalnog odnosa koji je na nivou zrelih osoba ih nema. Moj ćaća je emocionalno dite. On je osta emocionalno na nivou diteta. Ima nerješe probleme u vezi svog vlastitog samopouzdanja i svoje moći. Ljude uglavnom ne mere gledat u oči, mislin ljude koji su van uže obitelji. Jasan pokazatelj socijalne anksioznosti. Generalno u životu se je svega boja, osta je sam, ko napola pustinjak, mentalo zapravo, nepovezan ni sa kin na način na koji ja vidin da bi povezanost tribala bit. Također je ekstremno težak i tvrdoglav, paničan, neostvaren profesionalno, zapravo, svoj život je sveja na 30 posto onoga što bi triba bit jedan život po mom mišljenju. Ima on također i dobrih strana al biće post prevelik ako sad o njima krenen. Dobra je osoba, dubok je, inteligentan, zanima ga svašta, iskren je i dobrodušan, to su sve dobre stvari koje san od njega pokupit. I sposoban je, samo što se je ubija u pojam svojin strahon i neizgrađenon ličnošću. A to je više manje zato jer je osta bez ćaće ko jako mali, jer mi je dedo poginija, i ostali su njih četvero sami sa materon.

S druge strane, mater mi, je iz, pa mogli bi reć i nepravednih razloga ostala samo sa završenih 4 osnovne. Pošto je najstarija baba ju je odabrala da se brine o ostalima, i ona je ostala na tome ko na svojoj životnoj dužnosti.Inteligentna je, ima dobar smisao za humor, brza, bistra, ali potpuno nerazvijenih potencijala. Također je društvena, za razliku od ćaće koji je praktično asocijalan. Kad se je udala za ćaću mi… Dočekala je je ista situacija ko kući, grupa neizgrađenih ljudi koji su emocionalno ko dica, o kojima se triba brinit. I to je i radila. Ne vidin poantu njiova života. Njima je život rad i odgoj dice. I molit se Bogu. Ništa od toga meni nije bitno u životu. Rad je bitan, jer u životu želin radit ono šta volin, al svakako, nije mi bitan samo da bbi priranija dicu i da bi radija šta god. Tako da, uopće ne vidin kako da se povežemo. Istina je, stvarno me vole i odgojili su četvero dice u teškim situacijama, što je vrh. Stvarno to cjenin i cjenin ih ko osobe. Al nemamo osnove za povezanost, naprosto, nema nas. Od srednje škole ja san zapravo, potpuno sam o sebi. Nikad s njima nisan moga pričat o nekin svojin problemima. Nikad nismo mogli bit na istom levelu. Naprosto, oni su zapravo, od onog momenta kad san ja a i ostale sestre mi, od kad smo samo malo odrasli, pa i ušli u pubertet, sedmi osmi razred, oni su iza nas. Već tada smo ih izgubili da nas mogu razumit i u nečemu bit podrška. Inteligentni su ljudi sa potencijalima koji su nažalost zbog svojih životnih okolnosti a i svog pristanka na njih, ostali na nivou nekih budala u selu koji ne mogu završit 8 razreda osnovne bez da neki dvaput ponavljaju. S druge strane, neki roditelji su dovoljno i slični mojima, al dica budu sličnija njima. Moje sestre su sličnije mojim roditeljima nego ja. Ja se, naprosto, razlikujen. Naravno, vidi se da smo mi jedna obitelj i volimo se al ono, ja potpadan pod druge filmove i to je tako.

I to me ostavlja u jednom emocionalnom defincitu koji moran sam prevazić a ne znan kako. Moran osstvarit odnos sa sobom a ne znan kako. Odnos s drugim ljudima, a ne znan kako jer prenosin svoje neostvarene odnose s roditeljima, na odnose s drugin ljudima i onda ni s njima ne mogu ostvarit adekvatan odnos, kontakt i bliskost. Mislin, kažen, volimo se mi, sve je to super, al nemamo odnosa. Neman ništa u vezi mene što mi je bitno, a da me u tome roditelji razume. Ne razume. S dosta truda, obostranog, došlo je dotle da me donekle razume sestre… Al i to je labavo. Eto, neshvaćeni umjetnik. More zvučat klišejski, ali je tako. Radi se o tome da san, gradeć svoju ličnost na osnovu one mojih roditelja, jer tako se ličnost gradi uopće, sam preslika njiove pravce i obrazce koji su meni potpuno neadekvatni, a srića dovoljno san borben da neću da na nje pristanen. A onda, izlažeć iz tih obrazaca, iman tu težinu bivanja samim i taj, zapravo iluziran strah, od izdavanja svojih roditelja time da oden. Onda emocionalno, od njih odlazin. Na nekin način pristajen (prestajen) bit njiovo dite. Postajen svoja osoba. To je uvik teško, možda je nekad i teže ako si ima dobre roditelje, sposobne, s kojima imaš odnos al koji od tebe opet imaju nerealna očekivanja. Tada taj strah od izdaje je možda i jači. U mom slučaju je strah i blokada jaka, jer se radi o tome da iman neke stvari nerazvijene još iz ranijeg djetinjstva, jer san si preslika probleme svojih roditelja iz njiovog djetinjstva koje oni nisu nikad privazišli. Zato pazite kad pravite dicu. Pazite kakva ste osoba. Najgore je kad neko ne zna baš puno šta će odd svog života pa napravi dite i zapusti sebe. To je maksimum sebičnosti koji osoba more imat… I da. Roditelji, ako vam dica imaju dosta problema u životu, to je znak da ih imate i vi, samo što ste nekad odlučili da nećete radit na njima, a sebe ste slagali da problema uopće ni nema. I ko konačan i definitivan zaključak, svaki roditelji iz odgovornosti prema ditetu ima dužnost da radi na sebi. Ako već neće da radi iz odgovornosti prema sebi. 🙂

Posted in Uncategorized.

2 Responses

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Skip to toolbar