Ima li iko da mi usvoji dite?

2

Prevrćen se i tražin drugog domaćina da udomi moje ranjeno dite. Po mogućnsti da je slabiji od mene, to jeste da ga vidin tako i da ona sebe vidi takvom. Onda ću bit s njom i bit sjeban, trajno i zacementirano. Ili ipak neću jer je to stanje neodrživo. Jer ipak se je već desilo. Vrati se, skontan, još je tu, potreba za njon. Ne jer je volin, mislin, ne bi reka da ima romantike iako me strah da možda ima da se ne bi vratija u nešto u čemu ću zaglavit. A zašto bi zaglavija, zato što mi gode njene slabosti i to da joj svoje dite mogu hinjski utrpat da se brine o njemu i da potvrđuje njegove narcisoidne kompenzacije. Da mi hrani slabosti. Al ipak ne mere.

Druga opcija je da nađen nekog ko mi dobro puši kurac, al to ne bi previše išlo, prvo jer mi se ne diže (a ne diže se zato jer je u toj želji za pušenjen premalo pravih razloga od kojih se inače kurci dižu), a drugo jel, mislin drugo je u zagradi ovo prvo. Treće je to da tako ne mere sve i kad bi se moga dizat regularno, što nije zapravo ni ne moguće da si nađen pravu situaciju, al nije to to. Jebo to.

Fino kulerski pišen ovaj post, moguće da će bit vrijedan divljenja od ljudi koji će ga čitat i možda mi se budnu divili, dali mi pokoju dozu potvrde, potajno se nadan da će mi i kip podić u svom stanu i obožavat me i hlapljivo čekat novu dozu mene da ih vodi kroz njiove bez mene bezvrijedne živote, jer svi su oni, to jeste, svi ste vi samo instrumenti u mojim ego-narcisoidnim mehanizmima, sredstva ste, ne svrhe. Sad skonta da san zapravo kapitalista. Dobro je, nek i to znan, jer već znan i da san nacionalista.

Ne iđe jebiga. To jest iđe al eto, jebiga, neće se rješit pisanjen nego bolnin življenjen kontra onoga na šta goni inercija, moja želja da buden propast i da čitav život buden neodgovoran, da patin, da okajavan nekoga, da spašavan nekoga (njih), da borin za nje bitke koje oni za se tribaju borit, u konačnici, da sebično odustanen od djela sebe i pribacin njima odgovornost za to, ko da su oni ja, a ne ja. Teško je vidit da nisi drukčiji, jer želiš da budeš drukčiji. Također teško je ne bit sjeban, jer želiš bit sjeban. Teško je ne bit odbačen jer sam sebe odbacuješ. Teško je i ne krivit druge i ne imat onu hinjsku satisfakciju kad ih gledaš kako su slabi (jer ti nisi, to što su oni slabi te čini jakim, samo ima mala caka da ih osuđuješ i naslađuješ im se upravo zbog slabosti koje u sebi ne prihvaćaš).

Posted in Uncategorized.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Skip to toolbar