Život mi sse u zadnje vrime svodi na visenje po blogovima, par kava u tjednu i zviranje u koga bi se moga zaljubit. Ne znan šta čekan, ne znan dolazi li to il ne dolazi, ništa ne znan. Da nema kave da je mogu triput u danu sebi napravit i da nema interneta moga bi komotno kompletan dan prispavat. Svašta se u mojoj glavi izdešavalo u zadnje vrime, oni koji dulje čitaju blog znaju ponešto o tome. S obziron kakav san bija mogu bit zahvalan što mi je trenutno u životu najveći problem apatičnost, manjak pravca i volje za nečin i dosada. Da, ta riječ dosada, nisan mislija da će mi ikad u životu to bit problem. Kad bi povuka crtu svog života, ona bi išla vijugavo i šarala bi svukuda, po cilon papiru. Ali imala bi neki tok, neku pravilnost, lagano se je uspinjala do maja prošle godine. Tada se naglo survala u provaliju, kada san kulminira sa anksioznosti i s krizon identiteta i kad san u totalno nefunkcionalnom stanju doša kući i završija na tabletama za anksioznost. Lito je bilo užasno, sad kad se sitin nekako drukčije su mi emocije, kad se sitin lita djeluje mi normalno, ali kad se stavin ponovo u kožu onog mene koji je to sve proživljava, to je bija jedan solidni užas. Užas koji je proša. I, di san sad?
Iskreno, neman pojma. Kad uzmen taj cili grumen mog postojanja, ne znan šta da o njemu kažen. Osjećan ga moćno, veličanstveno, neopisivo. Neopisivo ne pod mojon veličinon nego pod proston činjenicon da san ja neko ko postoji, neko ko što ste to i vi dok ovo čitate. Beskrajno san zahvalan na činjenici da ne pripadan ni jednoj religiji ni religijskoj školi, jer ovaj osjećaj divljenja i tog blaženog čuđenja svom postojanju koje je potpuno ludo i neobjašnjivo ne bi ničin platija. A možda to i religiozni ljudi rade, neman pojma. Nego, pitanje je bilo di san, ko san. Zadnje tjedne vrime provodin u nekom vakumu, stanju neke udobne praznine. Ne dešava se ništa loše da me goni na akciju, ali ipak neman nikakve motivacije da se sam za nešto želin pokrenit na akciju. Kažen, ako za nešto iman volje, iman volje da se barin s nekin i da završin s nekin, ali to vamo u mom selu pored mog gradića, pardon općine, neću ni s kin uradit. Nije doduše da mi toliko fali akcije, kad se vratin u sarajevo onako, pokupin se s nekin tu i tamo, možda je tu i sigurno i jest djelon stvar u općenito neimanju nikakvog aktivnog života trenutno pa bi rado naša curu da se bar nešto dešava. Ne znan kako je do voga došlo, ne znan kad će ovo proć. Ova neka letargija, uljuljanost, dokolica.
Uskoro ću s ćaćon morat radit neke stvari u polju i ne mogu ni opisat koliko mi se to ne da. Jesan ja linčina na stranu to, ali polje, poljoprivreda, pada mi mrak na oči od te ideje već. Za stvari koje su me zanimale san uvik ima volje, u stand up san se zadava drage volje dok san ga radija, dok san pisa za ovaj portal san ima volje da to radin, po tom pitanju nije mi falilo ideja i inicijative. Meni se je to, ne znan, sad u petom prošle godine sve polomilo, ja naprosto ne znan šta ja želin više. Volija bi da mi se vrati želja da opet radin stand up, ali ne vraća se. Ne vraća mi se ni želja za novinarstvon, politika koju san studira mi se više na onom ultra lošem i dosadnom fakultetu više ne studira, ne znan uopće šta želin da radin sa sebon. Možda je to i kriza motivacije, prije mi je motivacija bila želja da minjan svit i da dobijen neki oblik potvrde, da me ljudi vide da in buden moćan i slične gluposti. Sad me to više ne zanima, za minjanje ljudi, nije da neman želju, priča i pisanje protiv nacionalizma, protiv kapitalizma i tih sranja je prosto ko refleks kad te neko udara loncon u glavu pa imaš potrebu da mu vratiš. Ali nekako, ne briga me to više ko prije. Ne briga me nekako, nek se svit jebe i nek iđe di je naumija da iđe, ja iman osjećaj da je meni svejedno, iša sa njin il bez njega, da svakako iđen nekon svojon boga pitaj kojon trason, da je sve to, sva ta bučna igra i svo to zveckanje i graja, da je to toliko smišno i nebitno. More bit zabavno za pridružit se i malo paradirat, al nekako, kasnije je svejedno. U konačnici bitno je šta ti imaš unutra, ko si ti, a te stvari izblide i odu.
I tako, da radin nešto ko mašina, jer moran preživlljavat? Moga bi i to, nije da nas malo tako radi, al em san ja linčina a em ne želin to. U neka doba ću se pokrenit ako baš moradnen, al trenutno želin da mi dođe želja da radin nešto pa da to onda krenen radit a ne da iđe obratno. Doduše, mislin da bi stvar bila malo bolja da se vratin u Sarajevo. U Sarajevu mi kad dođen sad bude dobro, ekipa u stanu kod Ante je super, ja bi se opet moga vratit živit s njima, ima bi realno i volje nešto radit tako da se družimo i da buden gori. Ali moji su tanki s parama i ja in sad triban vamo jer ih nema ko drugi vozat u Mostar na kontrole kad triba. Mater mi ima rak a ćaća aritmiju za vas koji ne znate. Od tri sestre koje iman jedna je udata u Dubrovnik, jedna u njemu radi dužu sezonu a jedna je vamo s nama kući, al ona je poprilično osjetljiva i labilna jer ima psihičkih problema, mislin sad je stabilno i ok, pije tablete i funkcionira super, samo ne mere ona baš neki velik teret preuzet na se. Oni od mene očekuju da dvi godine mastera završin vanredno u mostaru i buden s njima, to bi realno ja i triba uradit, a osim toga i ja san još na tabletan za anksioznost i nisan siguran kakav bi bija kad bi otiša baš za stalno negdi opet. Eeehhh… ne znan. U neka doba ja ću otić u neko veće misto, ode za me života nema i ako ga ima ja ga neću, to je izričito tako. Sarajevo ili Beograd ili možda čak neki grad negdi vani mi ne ginu. Al sad za sad možda moran ostat vamo i ako me je ostat vamo ja ne znan prosto kojon magijon da ja sebi učinin ovo vrime vamo produktivno i zanimljivo.
Ne znan, stvar jeste da san ja trenutno još uvik pod terapijon i ta kriza identiteta valjda još uvik traje. Samo što je to već uzelo normalan zamah, ovo što mi se dešava i što osjećan je nešto što većina mladih u neka doba osjeća. Nije toliko čudno ni da neman motivacije ni želje za nekin poslon i nekon aktivnošću, al eto, meni to stanje nije normalno i ne želin da mi bude normalno. Kako stvari stoje, ne preostaje mi ništa drugo nego čekat i radit iz dana u dan šta iman radit. Iman osjećaj da se stvari i polako pomiču, da se nešto dešava, samo, sporo to nešto brate. Čitamo se. 🙂