Politika i Nacionalni identitet

Nešto san danas razmišlja o politici. Valjda ovi izbori malo udare u glavu čoviku. 😀 Btw, jel vi vidite kakve ovi kandidati izraze lica imaju na ovin plakatin? Haha, ovo očito neka furka da dobiju glčasove iz sažaljenja il nešto. Il misle da smo toliko poludili da će nan se to svidit? Ja, nego, razmišlja ja malo o politici. Razmišlja san, u biti o tome kako nisan siguran koliko stojin na tvrdoj, radikalnijoj ljevici još uvik. Evo recimo, grčka SIRIZA, ako ste čuli možda. Iako doduše, mislin da stojin i dalje na takoj ljevici, nego bi očito bija spreman radit kompromise sa manjon ljevicon kad je naša država u pitanju. Ono šta mi je ipak bitno, i čija je važnost naresla su dvi stvari. Prvo, svatija san da stranka, da bi vodila državu, ipak mora imat dovoljan broj članova i dovoljan broj stručnjaka. Korumpirana velika stranka je za državu bolja nego šačica poštenih entuzijasta, jednostavno, državon neko triba upravljat. Bolje ti je da te vozi đubre koje ima vozački, nego neki dobrodušan čovik koji ne zna vozit.
Druga stvar, triba pripoznat stranku koja ima potencijala za ono šta želiš. Npr, Naša stranka mi se sviđa, iako nisu ni blizu dovoljno livo za moj ukus, al eto, neka su liberalna stranka, nije loše. Ali, koliko vidin, oni mogu proć samo lokalno. Lokalno u Sarajevu, što za sad vidin. Demokratska fronta željke komšića, ipak ima više šanse da uradi nešto više, nešto na nivou države. I tako razmislin, ja san trenutno u Hercegovini, i umisto da mi je muka više od ovih hrvata oko mene, od svega što prvo slovo u riječi ima veliko H, možda da se učlanin u Demokratsku frontu i proban ih ppularizirat u Hercegovini. To bi svakako bilo plemenito. Ali, nekako, već mi se čini da to baš ne bi išlo, iako bi svakako bija ponosan kad bi se kakav takav pomak uradija. Ne znan, nekako u kurcu smo mi do boga isusa, i nigdi mi od ovog retardiranopg nacionalizma maknit nećemo. Ja stvarno ne virujen da ću ja dočekat dan da naša država bude normalna, da ljudi budu normalni.

Ono šta je s nami problem, nije samo stvar nas, nego stvar civilizacije općenito. Nisu ljudi još dovoljno zreli da privaziđu svoj nacionalni identitet, da ga vide ko ono što on stvarno jest. A ono što on stvarno jest je u biti, svojevrstan mit, ideja. I to more zvučat ko glupst nekom od vas, al fakat, nacionalni identitet je nešto što me možda ponajviše zanima u politici, a politiku studiran :), i pogotovo na primjeru bih se vidi koliko je to u biti jedan konstrukt, jednostavno ideja. Ajde, recimo, Hrvati i Mađari, dvi etničke grupe, različiti jezici i sve, moreš nać neku razliku. Iako su naravno i Hrvati i Mađari jednako ljudi i individualci u Hrvatskoj i Mađarskoj mogu imat više zajedničkih stvari jedno s drugin, nego sa ostatkon Hrvata ili Mađara. Ali to na stranu, sama nacija, državna granica i to sve, ima neke logike. Al BiH, pa tu se ne zna ko je koga više jeba u mozak. U principu, bilo je svakakvih ideja, recimo, postojala je ideja svebošnjaštva, koja je nastala još u turskoj, ali je snažno promovirana tek u austro-ugarskoj. Tu ideju su ispočetka zastupali, ironično, franjevci. Tvrdili su da smo u BiH mi svi Bošnjaci, samo imamo tri vire. Sada, tu ideju najviše zagovaraju Bošnjaci, a Hrvati, uključujuć te iste franjevce, najčešće nemaju ni pojma da je ta ideja ikad i postojala. Srbi su, sa svoje strane prvi nacionalizirani u BiH, naravno, nacionalizirani su izvana, iz Srbije. Iako je bilo nekih tendencija ka integralizmu i kod Srba, nisu bili toliko izraženi kao kod Hrvata, prije nacionalizacije. Kasnije su u biti, vjerske zajednice odradile svoje, katoličke su pridobile Hrvate u BiH za hrvatski identitet, pravoslavne za srpski, i svebošnjački identitet je osta jedino – Bošnjacima. 🙂 Koje su se ipak, uspješno odbranili od asimilacija među hrvate i srbe, asimilacije koju su in ti isti Hrvati i Srbi uglavnon namećali. U BiH su u biti formirana značajna razgraničenja između Hrvatskog, Srpskog i Bošnjčkog nacionalnog identiteta, ali to ipak ne znači da su te granice i istinite.

Evo recimo, ja bi iz Zapadne Hercegovine triba bit Hrvat. Ali kad prokontaš, kad bi uzeli lingvistički, jezik kojin pričan je sličniji nekon Srbinu iz Nevesinju i Bošnjaku iz Jablanice, nego Hrvatu iz istre ili zagorja. To je točno bez ikakve rasprave. Isti taj Srbin iz Nevesinja će mene razumit bez ikakvih problema, a nekog iz Južne Srbije i okolice Niša možda uopće i neće. Također, neki Bošnjak iz Ljubuškog priča isto ko ja, a ne ko neki Sarajlija, a da ne govorimo Sandžaklija. Kad bi gledali genetski, sasvin san siguran da bi ja i taj Nevesinjac i taj Jablaničanin imali međusobno srodniju genetsku strukturu nego, recimo, ja i istranin i zagorac, taj Jablaničanin i neki Sandžaklija, ili Nevesinjac sa nekin iz Niša. Kad bi gledali i naše običaje, tu bi ipak bilo neke kulturološke razlike, jer su običaji uvelike uvjetovani vjeron, ali ipak, mislin da bi možda i po običajin nas troje bili međusobno sličniji nego s tin našin dalekin istonarodnjacima. Isto tako, zagorci su po svemu sličniji jednon slovencu nego mene. Neki iz krajnjeg juga Srbije makedoncu a neki iz Novog Pazaru, nekom drugom Srbinu ili crnogorcu.
Ali ipak, momak iz Novog Pazara je Bošnjak ko i moj drug iz Jablanice, ja san, eto, Hrvat ko i taj zagorac, a Nevesinjac je Srbin ko i neki Nišlija. I sad, di je tu logika? Logike ima, ali ta logika važi samo pod jednin uvjeton: da viruješ u nju. Kad viruješ u nju, onda funkcionira. Kad Nišlija i Nevesinjac viruju da su Srbi i kad izgrade na osnovu toga svoj identitet, kad, što je izuzetno bitno, imaju isti program školovanja, upiju iste nacionalne mitove (čitaj ideološki obojene morbidne laži) gledaju iste tv programe i izloženi su istoj propagandi koja ih plaši velikim ustašama iz Ljubuškog i Turcima iz Jablanice, kad Ja i taj zagorac isto to sve imamo i isto se plašimo četnika iz Nevesinja i Balije iz Jablanice, i opet to sve isto za tog Jablaničanina, onda san ja Hrvat, taj Nevesinjac je Srbin, a taj Jablaničanin je Bošnjak.

Ova bi se tematika dala sagledat i iz drugog ugla, i dalo bi se razložit naš nacionalni identitet, pisa san o tome jednon na staron blogu, i stvarno, kad analiziraš povjesne granice Bosne, Srbije i Hrvatske i kad gledaš kako je došlo do današnjih država, dođeš do istog zaključka. Jedan veliki bućkuriš, i jedno poigravanje povijesti sa našin životima. U principu, na našin nacionalnin identitetima, ratovima, granicama, vidiš da povijest stvarno ima smisla za humor. Jednon sad na staron blogu pisa o toj strani priče detaljno, sad to neću, uglavnon, my point is da je nacionalni identitet jedan politički, sociološki i ideološki kosntrukt. Kostrukt koji nastane po određenoj logici, koji nije poptuna glupost ali sam po sebi je ipak ništa drugo nego jedan konstrukt, ideja. Stvaran je ako viruješ u nj, onda je itekako stvaran. Ali ako ga prozreš onda vidiš kakav je, ako ga prozreš, onda ti više i ne triba i tada si slobodan od njega.