Ja

4

Da buden iskren, trenutno, stvarno ne znan zašto živin. Nedostaje mi dobar razlog da se ubijen. Isto tako, neman sad ni neki poseban razlog da se ne ubijen. Ako izuzmemo to šta bi bilo sa obitelji, ovo ono, to je savjest, grižnja savjesti, koje, valjda, ne bi bilo poslje. Šta bi posebno drukčije bilo da se ja ubijen, ili da se ne ubijen. Realno, nikome ništa posebno. Osim obitelji naravno, koja bi patila, jer je to jedan čin koji očito neminovno izaziva patnnju ostalih. Ali zašto pate? Jel pate samo jer ih je strah? Jel ima tu stvarno ikakve ljubavi prema meni u njiovoj patnji? Jel ima uopće ikakve ljubave prema ikome u patnji? Ljudi pate sebi. Patnja je sebična, u suštini. Ili možda nije? Šta ako osjećaš Welchmerz? Ne znan, možda nisan dovoljno svjestan, prosvitljen i usvitljen da spznan to. Možda i jesan, al me je samo spuca neki đoka, što bi jedna osoba rekla. Zašto živit? Zašto je u suštini, toliko vridno živit? Neman pojma. Eto, nekako, iman u sebi neki kompas, koji je možda ništa drugo nego obični mehanizam za preživljavanje ili jedan običan strah, taj neki kompas koji mi kaže, ne, ne smiš. Ne smiš se ubit! Vridi živit! Trudi se više, gledaj bolje, radi nešto… radi nešto drukčije, nešto novo, nešto divlje! A činjenica je, i točka(!) da se meni ne da više radit ništa. Pun mi je kurac više truda i ne mogu, i neću se više trudit. Da se ja trudin, radin nešto, samo da bi mi jedan običan život ima smisla? E jebi se, nek se on malo trudi. Činjenica je, da ako ima smisla da ga ima a ako ga nema da ga nema. Ta nije smisao života, želja za životon, užitak življenja, nije to nekakva građevina, pa da se tribaš lomit ko bauštelac da to napraviš. To nije nešto što se pravi, što se postiže, to ili jest ili nije. Sve što moreš postić je eto, da mu dozvoliš da bude, ako ga ima. U biti, vrhunac optimizma je da ostaneš neutralan, da se ne zatvoriš u pesimizam. Jer i optimizam i pesimizam su jednako neopravdani. Ako nešto ima, nešto, u ovoj pizdi mile matere, nek se vala ukaže, vrime je. Neću nikakve šarene laže, pun mi je kurac ičega oko čega se triba trudit, održavat. Ne mogu ja to, nije ni samo da neću, ne mogu. Ne pijen džaba tablete, ne mogu se više lagat, zato i pijen tablete sad, jer mi je mozgu potribna neka laž. Ne mogu se lagat, a mozak ne mere istinu, pa san onda naša esencijalnu vrstu laži, kemiju da mi pumpa laž u nerve. A gle, sad malo mudrosti da prosvitlin vaše male glavice, gle čuda, neki kažu da je baš u tome ključ. Da pustiš, da se ne trudiš. Da se pristaneš trudit, pristaneš tražit nešto da te učini sritnin. Jer ništa te nikad neće učinit sritnin, srića ili jest ili nije. Bilo šta, bilo šta šta želiš, to mora doć iz tebe, prirodno. Pa ću tako sad i ja leć na krevet, u samoprezir i besmisao, jer san to ja trenutno, prirodno i najprirodnije. To san ja, ja bi isto tako moga sad sebi navit neki film, trpat se nekon “pozitivnon” muzikon, pokušavat mislit na lipe stvari i tako to, al šta će mi to? Šta će mi to kad ništa od toga nisan ja? I kad tad, ovo šta ja jesan, kad tad će to zadominirat jer je to realno jedino šta ja jesan. I ako dođe dan, ako dođe, da ja buden srića, biću sritan. A u međuvremenu, koga briga moja kuknjava?

Posted in Uncategorized.

3 Responses

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Skip to toolbar