Teško je doticat te prstima i osjećat… šta osjećan. Hm, možda čitaš ova slova. Zanimljiva prošlost, sadašnjost i budućnost, ova slova sada nastaju, ja ih pišen, sada, kad ih vi čitate to je već prošlost, a to je vaša sadašnjost, a meni sada, budućnost. Strah me je. U meni su naboji, energije, osjećanja. Svašta nešto se uskovitlalo, oživilo, nastalo i živi u meni. Dopisujemo se već nekoliko i… sviđa mi se. Sviđa mi se jako. Zadnjih nekoliko dana mislin da san zaljubljen. Nismo se još upoznali uživo, al upoznaćemmo se, ubrzo. Jednostavno, strah me. Postala mi je bitna, svidila mi se, strah me da od toga neće bit ništa. Da ću je upoznat uživo i da mi neće bit dovoljna, da će nešto s njon bit problem. Oće li mi bit dosadna, oćemo li imat tema za razgovor? Različiti smo tipovi, kako se uopće poklapamo… Pa opet, dok pišen, želin je. Sve u svemu, ima san par faza kad san konta da je gotovo i da mi se ona ne sviđa, pa mi se opet s vrimenon svidila samo više. Nadan se da će se taj niz nastavit i nadan se da ću se razuvjerit u svoje sumnje. Nadan se, nadan se, da će to bit to. Ne smeta mi daljina, ne smetaju mi ni druge komplikacije koje bi postojale, sve se to more rješit. Ako mi ona bude dovoljna, i naravno, ako ja njoj buden dovoljan. I nije mi do kraja jasno kako ona mene percepira. Sve u svemu, super je da smo se upoznali, al bilo bi još više super, kad bi to bilo to.