Heh jeah haha

Ovaj voxxyz postaje dobar blogger, ima već ljudi na njemu dosta. Meni mu je mana nepregledna naslovnica, bilo bi puno bolje da se npr more kliknit na neku opciju od ovih latest posts i latest comments i da moreš sve fino prigledat. Ja volin da se dobro zavalin i zaćeifin na blogeru, fino baš da sve prigledan. Al reader je ok opet, tako da u redu je sve u svemu. Umrla mi je baba neki dan… Nije tragedija žena je imala 88 godina i sve se završilo za tri dana, bez muke, tako da je u biti stvar prošla dobro. Na sprovodu mi je bilo baš lipo, prvi put da mi sprovod nije samo bija dosadna procedura. Biću iskren, i ovaj mi je malo bija dosadan, ali mi je bija i lip. Vidit mater kako je emotivna i kako malo zaplače, vidit ljude koji su došli da mi babi odaju počast. Nekako, fini su ti rituali… Najlipše mi je bilo kad su je spušćali u grob, nekako, vidit tu brigu o ljudskom tijelu, o tijelu pokojnika… I kad su je zaklopili, pa su na grobnicu posuli neki predobar žal, sitni mali žal koji je bija sav bil i lip, ja se napravija da pomažen ovin što su ga razbacivali po grobu samo da ga opipan malo.

I tako… Piše mi se. Nisan roman pisa oooodavno. Sta san taman na pola romana, i strah me da će bit kako to inače biva sa tin stvarima i sa mnon, da ga neću nastavit. A šta da uradin, jednostavno mi se ne piše više! Ne znan. Vidiću, za sad svi što su ga čitali su mi dali dobar feedback, i iako znan da bi na njemu tribalo još puno radit, mislin da bi bija dobar roman. Šteta bi ga bila ostavit nezavršenog, ali eto, sad za sad mi se stvarno ne piše i jebiga, ne mogu ga na silu pisat. Sa, I. se još uvik čujen. I sviđa mi se. Ubrzo ćemo se upoznat, tako da… biće zanimljivo. Biće to jako zanimljivo. Ima san par promaja, konta san da me je popustilo, da mi se ne sviđa više… Al nekako privlačnost opstaje. Iman osjećaj, sad glupo mi pisat jer postoji mogućnost da ću bit sasvim u krivu, al za sad, ovako priko interneta što se čujemo, iman osjećaj da mi dosta paše… Da mi nekako dobro sida, da se dobro poklapamo. Nekako san miran s njon, osjećan se mirno, mislin miran san sa svime što se nje tiče, jedino nisan miran sa svojin osjećajima, jer me strah da će me popustit, da će se ispostavit da ona nije za me. Ne znan.

I tako, iako, stvar jest malo komplicirana. Ona sad, živi u većem gradu i (inače ona ima dite iz prošlog braka, braka koji tehnički još traje jer se nije službeno rastavila, još) i meni bi bilo sasvim ok doselit se u taj grad i živit tu. Ali s obziron da tu radi samo za kiriju i režije, vratiće se u manji grad odakle je ona inače. A ja tu ne bi moga. Realno, iz malog san mista, i bižin otalen. U malom mistu ne mogu živit, i, iako nikad ništa ne znaš, kako stvari stoje i neću živit u takom mistu. Sarajevo mi je nekako minimum, po ovome što  sad vidin, ne bi tija živit u manjem gradu od Sarajeva. Al dobro, kontan, šta, mogu ja u Sarajevu nać posa i nekad priko lita ona se meni doseli, nađe posa i eto, priseli se kod mene. Nije da je sad veže nešto posebno za tamo di živi, svakako radi u butiku, a pristaće s tin poslon, ono, realno neće sad nakon toga nać neki bezobrazno dobar posa koji se ne mere napustit. A i da oće, sve se more napustit ako imaš dobar razlog. Tako, razmišljan malo o tome iako se još nismo upoznali, i iako san ja nekad ko promina vrimena, al takav san tip i bitno mi je, nije mi bitno znat ono, imat garanciju da ćemo bit sritni i zaljubljeni do kraja života, to je nemoguće imat, al bitno mi je znat da imamo perspektive, da je izvedivo, ako se pokaže da bi mi to želili, da eventualno živimo skupa.

A sad… ja san mlad i trenutno san u situaciji kad se tek formiran. Ima san želje da živin malo vani, možda mi bude ok i da ne moran tu želju ostvarit, al opet ne znan, možda ću je i morat ostvarit. Realno, želin i putovat i moraću imat takav životni stil da mogu putovat. Sad trenutno ne bi moga bit roditelj i sasvim mi je ok da ona ima dite, al da ja moran imat ulogu roditelja tom ditetu trenutno, to nikako ne bi moga. Mislin da ću eventualno moć i mislin da ću eventualno tit imat i svoje dite, iako bi mi i njeno dite bilo ko moje, mislin boli me briga ko mu je biološki ćaća. A ne znan, još san ja poprilično sirovina. I sad san u nekon sivilu trenutno, nisan loš kako san bija prošlih miseci, al još san ja u fazi i oporavka i formiranja sebe i svog identiteta. Intenzivno sazrivanje, reka bi da je to. Inače, za nove koji ne znaju, anksiozan san i u krizi trenutno, pijen tablete za anksioznost. Al bolje san dosta. Danas san baš bija kod psihologinje, i zadovoljni smo mojin napretkon ali i dalje san nekako, nigdi. Još uvik san nigdi, na po puta od nečega, do hipotetskog budućeg nečega o kojem još pojma neman. To ću tek tribat vidit, vidit ko ću bit, šta ću tit i kakav ću bit. Ne znan, vidićemo. Btw, kako se postaje premium bloger na ovomu? I zašto uopće postoje premium i novi blogeri, šta će ta podjela uopće? Čitamo se. 🙂