Da buden iskren, trenutno, stvarno ne znan zašto živin. Nedostaje mi dobar razlog da se ubijen. Isto tako, neman sad ni neki poseban razlog da se ne ubijen. Ako izuzmemo to šta bi bilo sa obitelji, ovo ono, to je savjest, grižnja savjesti, koje, valjda, ne bi bilo poslje. Šta bi posebno drukčije bilo da se ja ubijen, ili da se ne ubijen. Realno, nikome ništa posebno. Osim obitelji naravno, koja bi patila, jer je to jedan čin koji očito neminovno izaziva patnnju ostalih. Ali zašto pate? Jel pate samo jer ih je strah? Jel ima tu stvarno ikakve ljubavi prema meni u njiovoj patnji? Jel ima uopće ikakve ljubave prema ikome u patnji? Ljudi pate sebi. Patnja je sebična, u suštini. Ili možda nije? Šta ako osjećaš Welchmerz? Ne znan, možda nisan dovoljno svjestan, prosvitljen i usvitljen da spznan to. Možda i jesan, al me je samo spuca neki đoka, što bi jedna osoba rekla. Zašto živit? Zašto je u suštini, toliko vridno živit? Neman pojma. Eto, nekako, iman u sebi neki kompas, koji je možda ništa drugo nego obični mehanizam za preživljavanje ili jedan običan strah, taj neki kompas koji mi kaže, ne, ne smiš. Ne smiš se ubit! Vridi živit! Trudi se više, gledaj bolje, radi nešto… radi nešto drukčije, nešto novo, nešto divlje! A činjenica je, i točka(!) da se meni ne da više radit ništa. Pun mi je kurac više truda i ne mogu, i neću se više trudit. Da se ja trudin, radin nešto, samo da bi mi jedan običan život ima smisla? E jebi se, nek se on malo trudi. Činjenica je, da ako ima smisla da ga ima a ako ga nema da ga nema. Ta nije smisao života, želja za životon, užitak življenja, nije to nekakva građevina, pa da se tribaš lomit ko bauštelac da to napraviš. To nije nešto što se pravi, što se postiže, to ili jest ili nije. Sve što moreš postić je eto, da mu dozvoliš da bude, ako ga ima. U biti, vrhunac optimizma je da ostaneš neutralan, da se ne zatvoriš u pesimizam. Jer i optimizam i pesimizam su jednako neopravdani. Ako nešto ima, nešto, u ovoj pizdi mile matere, nek se vala ukaže, vrime je. Neću nikakve šarene laže, pun mi je kurac ičega oko čega se triba trudit, održavat. Ne mogu ja to, nije ni samo da neću, ne mogu. Ne pijen džaba tablete, ne mogu se više lagat, zato i pijen tablete sad, jer mi je mozgu potribna neka laž. Ne mogu se lagat, a mozak ne mere istinu, pa san onda naša esencijalnu vrstu laži, kemiju da mi pumpa laž u nerve. A gle, sad malo mudrosti da prosvitlin vaše male glavice, gle čuda, neki kažu da je baš u tome ključ. Da pustiš, da se ne trudiš. Da se pristaneš trudit, pristaneš tražit nešto da te učini sritnin. Jer ništa te nikad neće učinit sritnin, srića ili jest ili nije. Bilo šta, bilo šta šta želiš, to mora doć iz tebe, prirodno. Pa ću tako sad i ja leć na krevet, u samoprezir i besmisao, jer san to ja trenutno, prirodno i najprirodnije. To san ja, ja bi isto tako moga sad sebi navit neki film, trpat se nekon “pozitivnon” muzikon, pokušavat mislit na lipe stvari i tako to, al šta će mi to? Šta će mi to kad ništa od toga nisan ja? I kad tad, ovo šta ja jesan, kad tad će to zadominirat jer je to realno jedino šta ja jesan. I ako dođe dan, ako dođe, da ja buden srića, biću sritan. A u međuvremenu, koga briga moja kuknjava?
3 thoughts on “Ja”
Comments are closed.
Nepocesljani, pretpostavljala sam da je post tezak, valjda sam ga zbog toga ostavila za ponedjeljak ujutro.
Uzet cu sebi za pravo da prokomentarisem, mislim zato i sotavimo komentare otvorene…
Nije mi jasno kako je neko mogao lajkati post u kom ti izrazavas hajmo reci zelju za samoubistvom…
Sto se tice prvog dijela posta, mislim da si u pravu, jedino bi porodica patila, ali iz prosto sebicnih razloga… ja tako razmisljam, da patimo za nekim koga vise nema, ko umre, preseli kako mi muslimani kazemo, jer nama nedostaje.
Cuo si za slucajeve kad neko boluje, pati se trpi velike bolove al svi se razletaju da mu koliko toliko produze tu agoniju, tj. zivot.
Nisam ja rekla da ga treba ubiti, nego pusti ako mu je dosao vakat pusti nek se razrahati.
Ja molim Boga za sve koji trpe velike bolove da im se smiluje, nadam se jednom ako dodjem u tu situaciju da cu imati nekog ko me zaista voli i ko ce moliti Boga da mi siluje i rijesi me patnji.
Eh sad, kazes nemas dobar razlog ni za ni protiv samoubistva.
Ne znas ni zasta zivis i tako.
Čitala sam te otkako si se “vratio” na blogger, iako psujes tj. koristis neke vulgarne izraze, procitam te ako nije previse toga jel.
Tako sam skontala da se boris i sa anksioznoscu.
Iskreno zao mi je sto nemas smisla i ne osjetis srecu u svakom dahu koji udahnes, al’ te mozda s jedne strane mogu razumjeti.
Divno je predati se samopreziru i besmislu, pustati muziku da ti fol popravi raspolozenje a ujedno te dokusuri.
Moje misljenje o samoubicama je jasno ko dan. Oni su za mene najvece kukavice.
Jer, nije tesko ubiti se. Tesko je zivjeti i za to treba hrabrosti.
Da ne ispadne da ti pametujem, iako sam mislim puno starija od tebe, evo cu ti kopirati sta je jedan europski psiholog otkrio (a sto muslimani btw treba da znaju).
Iz najbolje namjere, mozda ti pomogne vise nego tableta.
“Vander Hoven, nizozemski psiholog, objavio je svoje novo otkriće o utjecaju učenja Kur’ana i ponavljanja riječi “Allah” kako na pacijente, tako i na zdrave osobe.
Danski profesor potvrđuje njegovo otkriće uz pomoć studija i istraživanja koji su vršeni na velikome broju pacijenata u periodu od tri godine. Neki njegovi pacijenti bili su nemuslimani, dok drugi nisu govorili arapski jezik te su obje ove grupe instruirane kako da pravilno izgovore riječ “Allah”. Rezultat bio je odličan, naročito kod onih koji pate od od potištenosti i napetosti.”
“Psiholozi su objasnili kako svako slovo u riječi “Allah” sudjeluje u liječenju duševnih bolesti. U svojoj studiji, spomenuti naučnik istakao je da izgovaranje prvoga slova riječi “Allah”, slova “A”, oslobađa respiratorni sustav i kontrolira disanje.
Dodao je da izgovaranje velarnoga konsonanta “L”, u skladu sa arapskim jezikom – jezik treba lagahno dodirivati gornji dio nepca čineći kratku pauzu a potom konstantno ponavljajući istu pauzu, olakšava udisanje.
Također, izgovaranje posljednjega slova, a to je slovo “H”, omogućuje vezu između pluća i srca, a ta veza kontrolira otkucaje srca.”
Lijep pozdrav ti 🙂
Kad vec budes odlucivao hoces pustiti komentar ili neces, promjeni u ovom pasosu
“Ja molim Boga za sve koji trpe velike bolove da im se smiluje, nadam se jednom ako dodjem u tu situaciju da cu imati nekog ko me zaista voli i ko ce moliti Boga da mi se smiluje i rijesi me patnji.”
Ej sori, ja već odobrija komentare, nisan ni pročita bija šta je napisano. Ne kontan kako da prominen, da pobrišen? 🙂 Meni je ok, neman pojma, al makniću ako oćeš.
Jest težak je post, ali konkretno u ovom slučaju nije se radilo o stvarnoj želji za samoubojstvon, nego prosto razmišljanje o smislu, ili bolje rečeno besmislu života. Preispituje ideju samoubojstva, nisan stvarno razmišlja da to uradin. Post je napisan u specifičnom momentu, momentu kad san, pa moga bi reć “loš” ajmo to tako uvjetno reć, iako te trenutke više ne uziman ko loše, prirodni su mi. Eto, pitan se što uopće postojin, što išta uopće postoji, i kontan kako bi možda bilo bolje da me uopće nema. Il još bolje, da ničega nema! Dođu mi te emocije, al nemoj previše ozbiljno svaćat to preispitivanje, volin ja život, i zadnjih dana osjećan da ga iman i zašto živit.
Što se anksioznosti tiče, anksiozan san već dugo, al san litos ima fazu kad san baš zakrizira i završija na tabletama za anksioznost. Al to je dija mog sazrijevanja, privaziću ja to, već privazilazin.
Za savjet što si rekla, fala ti što brineš i fala ti što ti je stalo do mene, to je super. Ja iđen kod psihologinje, i općenito, sređvan svoj život i ima to rezultat, sad zadnjih dana san baš dobar, osjećan se sritno i sve u svemu osjećan se bolje nego čak i prije nego mi se desila ova kriza. Ja nisan vjernik, al virujen da ponavljanje riječi Allah more pomoć, al ne virujen da to ili bilo šta tako more izličit čovika, rješit mu probleme. To je mantranje poput riječi “om” u hinduizmu i slično, ono smiruje, vjerovatno ima i još neka dejstva, ali probleme koje imaš moreš rješit jedino da pustiš da prođeš kroza nje, da se boriš, da sređuješ svoj život i nađeš ono šta ti triba u njemu. A ja to radin i kako vidin za sad, uspija mi.
Fala na komentaru i na savjetu, bez brige, ok san sad. Navrati opet. 🙂